Granice satire
18. januar 2014.Satira sme sve, smatrao je Kurt Tuholski 1919. godine. Za ovog književnika oštrog pera je to tada, u poređenju sa današnjim vremenom, još bilo lako reći. Pitanja o tome da li se na satiričan način sme posmatrati holokaust i zločini nacista tada se nisu postavljala. Skoro čitav vek kasnije u Nemačkoj se vode bezbrojne diskusije o tome da li komediografi, karikaturisti ili filmski radnici smeju da ismevaju Hitlera. Odgovor najčešće glasi – da. O umetničkim djelima, koja su Hitlera prikazivala kao jadnu komičnu figuru se doduše mnogo diskutovalo, ali ona nisu bila zabranjena.
Tek nedavno se odigrao sudski proces koji je nanovo zapalio debatu. Reč je o procesu protiv Jonatana Mesea koji je u jednom performansu upotrebio Hitlerov pozdrav. Mese je oslobođen optužbi. Sud je doneo presudu da je on Hitlerov pozdrav upotrebio u „području humora“. Otuda je sloboda umetnosti stavljena iznad jednog drugog nemačkog zakona kojim se zabranjuje upotreba nacionalsocijalističkih obeležja, pa i zloglasnog pozdrava. Ali prošle srede je sud u jednom drugom slučaju presudio drugačije. Reč je o slučaju umetnika Gintera Vangerina. On je na demonstracijama protiv politike štednje, koju provodi EU, nosio plakat na kojem je bila nemačka kancelarka Angela Merkel obučena u nacističku uniformu. I on se pozivao na umetničku slobodu, ali bez uspeha. On stoga mora da plati 3.000 evra.
Ismejavanje holokausta
Ono o čemu se sada diskutuje u Francuskoj ima drugu dimenziju. Komičar Dijedone Mbala Mbala je proteklih godina već više puta bio osuđivan na novčanu kaznu zbog antisemtiskih ispada. Suma u međuvremenu iznosi 65.000 evra. Njegovim fanovima to pak ne smeta. Naprotiv. Jedan gest, koji on propagira, predstavlja modifikovanu varijantu Hitlerovog pozdrava. Zahvaljujući Dijedoneu, ovaj pozdrav je postao popularan u Francuskoj. Na kraju je komičar zbijao šale na račun jednog jevrejskog novinara rekavši da kada ga vidi onda mu padaju na pamet samo gasne komore nacista. Publika se pri tome valjala od smeha. Dijedone voli da se predstavljati kao humorista – ipak, da li je sve, što se dešava na sceni, automatski umetnost?
Ne, smatra vrhovni francuski Upravni sud. Na zahtev ministra unutrašnjih poslova Manuela Valsa, sud je delovao u poslednjem trenutku i zabranio rasprodati Dijedoneov šou u Nantu. Još dva termina, u Tuu i Orleanu, su u međuvremenu otkazana. To je dodatno raspirilo diskusiju o tome da li zabrana smislena ili kontraproduktivna. Ne dobijaju li antisemiti tek ovom odlukom kultni status?
Nema umetnosti bez odgovornosti
Presudom suda je debata o Dijedoneu stigla i u Nemačku. „Verujem da je odluka ispravna. I ja bih isto odlučio“, kaže Klaus Štek, predsednik berlinske Akademije za umetnost, pravnik i poznati umetnik koji u svom radu često koristi sredstva satire. Skoro niko ne zna bolje od njega koliko je važna umetnička sloboda. Ali on šokira delujući sa pacifističke, ekološke i levičarske pozicije. Protiv njega je pokrenuto više od 40 sudskih postupaka, ali on je pobedio u svim. Ali i Štek smatra da sloboda umetnosti ima granice: „Verujem da ne postoje satira i umetnost bez odgovornosti. To je moje osnovno opredeljenje.“ Rafael Zeligman, nemačko-izraelski književnik, zalaže se za slobodu mišljenja i kritike čak i takozvane „jevrejske pozicije“. „Ali moramo se ponekad odlučiti za manje od dva zla“, kaže on o presudi u Francuskoj. Smatra da se antisemitima, huškačima, državnim neprijateljima sme i mora pokazati crveni karton.
U Francuskoj o tome postoje drugačija mišljenja. Tako je bivši ministar kulture Žak Lang već saopštio da ovaj postupak smatra pravno problematičnim. „Da bi se van snage stavila sloboda reči potrebni su pravi razlozi.“ A levičarski dnevni list Liberasion je komentarisao: „Odluka, koju Dijedonovi obožavatelji smatraju cenzurom nosi sa sobom rizik da od jednog katastrofalnog komičara postane mučenik slobode mišljenja.“ „Od kada je neko ko na bilo koji način huška protiv jedne grupe mučenik“, pita se s druge strane Klaus Štek. „To je potpuna zloupotreba ovog pojma.“
Diskusija nije okončana ni u Francuskoj ni u Nemačkoj. Da li će spektakularna zabrana, koja je Dijedonea načinila poznatijim nego i jedna ranija presuda, sada dovesti do talasa simpatija desničara prema njemu u Nemačkoj? Rafael Zeligman ne strahuje od toga: „Mi u Nemačkoj nemamo Nacionalni front (desnoekstremna stranka u Francuskoj). Mi imamo stabilne demokratske odnose, za razliku od Italije, Francuske, skandinavskih zemalja ili pak istočne Evrope. Uvek će biti tih nepopravljivih nacista, ali ja smatram da demokratija ima obavezu da podigne ruku i kaže NE.“
Autorke: Aja Bah / Zorica Ilić
Odg. urednik: Nemanja Rujević