Gradsko jezgro: Odlaze potrošači, dolaze ljudi?

„Izdaje se bez provizije“, stoji u brojnim izlozima u Kajzerpasažu u centru Bona. Sivi hodnici zastakljenog pasaža deluju gotovo sablasno. Retko koji prolaznik zaluta ovde, gde je nekad vrvelo od dućana.

„Ni kod mene niko iz pešačke zone ne navraća spontano“, kaže Torger Brunken, čija je radnja Cigar Embassy jedna od retkih preteklih. Na dva sprata prodaje cigare, koji se u jednoj vrsti foajea mogu na miru popušiti. Susednim trgovinama su glave došle pandemija i rast cena, kaže nam Brunken, ali pre svega onlajn-kupovina.

„Trgovačke radnje imaju teškoće, osim ako ne pronađu pravu nišu i ponude dobru uslugu“, kaže Brunken. „Ovde preko puta je prodavnica dečijih cipela kojoj ide odlično. Kod mene ima samo cigara – ne držim duvan za lule, nargile ili tikete za loto. Dakle, ovde ciljano dolaze ljudi koji vole cigare.“ Naposletku, dodaje, cigara ne može da se pomiriše putem interneta.

Strah od propadanja

Stručnjaci kažu da budućnost nemačkih pešačkih zona u centrima gradova nije blistava – ukoliko su isključivo zamišljene kao mesta za šoping. Ulica Kaufingerštrase u Minhenu ili Cajl u Frankfurtu će svakako preživeti. Takve pešačke ulice važe za turističke magnete i broje deset do petnaest hiljada prolaznika – po satu. Ali u manjim gradovima je već danas turobno.

Trenutno mnoga mesta očajnički pokušavaju da zadrže robne kuće Galerije Kaufhof, ili da nađu naslednike. Negdašnji div među lancima robnih kuća nedavno je opet obznanio bankrot, i najavio da će zatvoriti svaku drugu ili treću od 131 filijale. Bez takvih džinova, koji su decenijama privlačili ljude u centar grada, mnogim pešačkim zonama preti „dalje propadanje“, kažu u Konferenciji nemačkih gradova.

Sada je Buero.de, onlajn-prodavnica kancelarijskog materijala, zainteresovan da preuzme 47 poslovnica sa radnicima. No, stručnjaci sumnjaju da držanje za robne kuće može da spase nemačke pešačke zone.

„Čest je pokušaj da se spreči ili prolongira zatvaranje robnih kuća i tako očuva status kvo. Pa ipak su velike robne kuće već decenijama model na izdisaju“, kaže Marion Kleme koja je zadužena za urbani razvoj u Saveznom institutu za istraživanje gradnje, grada i prostora. „Ljudi su tužni kad se zatvara robna kuća. Ali realno, onde kupuju retko, možda par čarapa godišnje.“

Kada Kleme govori za televiziju, često povede kamermane i novinare do Troizdorfa. Gradić sa oko 75.000 stanovnika nedaleko od Bona nudi upečatljivu kulisu. „Svojevremeno je tamo napravljena prevelika trgovačka površina u pešačkoj zoni. Danas dominiraju zamandaljeni lokali. Naprosto tužno izgleda“, kaže Kleme za DW.

Krize kao katalizator

Primeri poput Troizdorfa su strašilo za mnoge trgovce. Prema novom ispitivanju trgovinskog instituta EHI iz Kelna, čak 27 odsto trgovaca veruje da će najbolje lokacije u velikim gradovima izgubiti na značaju. Za centre manjih mesta negativnu prognozu daje 30 odsto trgovaca. Čitave dve trećine misli da će tržni centri biti gubitnici.

Prema toj anketi, samo su maloprodajni parkovi sigurna luka. Dakle, ona mesta, obično daleko od centra grada, gde na malom prostoru ima niz velikih prodavnica sa šarenim izborom i pristojnim cenama.

Razlog je očit: prošle godine je onlajn-prodaja u Nemačkoj probila magičnu granicu od sto milijardi evra. Bio je to, u svetlu pandemije, nestvaran godišnji rast od 19 odsto.

„Korona sa lokdaunom, a sada i inflacija i energetska kriza, samo su ubrzali promenu koja se već duže dešava“, kaže Marion Kleme. „Onlajn se može kupovati individualnije i šarenije. Klasična trgovina zato ima problem, pa ipak, to ne mora postati i problem za pešačke zone. To može biti i šansa.“

Tu šansu vidi i Tomas Kriger, koji se bavi gradskim planiranjem na hamburškom univerzitetu HafenCity. Gradska jezgra, kaže profesor, već decenijama nisu mesta za ljude nego za – potrošače.

„Ona su globalizovana i dosadna, pojedine prodavnice su lako zamenjive“, kaže Kriger za DW. „Ponegde se može jesti samo s nogu. Deca tamo nisu ni predviđena, isto kao i stari, mladi ili različite kulturne grupe – samo se potrošač traži.“

Mesta susreta

U razgovoru sa stručnjacima često se čuje sintagma „treće mesto“, koja je proslavila američkog sociologa Reja Oldenburga. U svojoj knjizi „The Great Good Place“ (1989), Oldenburg ističe značaj mesta susreta – kafića, knjižara ili čak frizerskih salona. Onih mesta gde se ljudi spontano sreću i stupaju u razgovor, i koja su „neutralna“ u odnosu na dva osnovna mesta za većinu ljudi – kuću i posao.

„To bi trebalo da bude put za evropsko gradsko jezgro“, kaže Kriger. „Ono treba da bude mesto gde se drage volje srećete sa prijateljima. I možda tek usput nešto kupite.“

Marion Kleme priča o „nepotrošačkim sadržajima“ – centar grada treba da privlači i ljude koji nemaju para ili volje za šoping. „Treba više prostora za kulturu, obrazovanje, igrališta, zelenih površina gde je lepo provesti neko vreme, pa makar kupili samo kuglu sladoleda.“

Ljudi pazare na internetu i inače puno vremena provode u digitalnom svetu, kaže naša sagovornica, ali ipak ostaju ljudi – i treba im susret. „I zapravo vole svoje pešačke zone. Festivali i vašari su uvek dobro posećeni“, kaže Kleme, a u trendu je i koncept „pijačne dvorane“. U starim pijačnim halama širom Nemačke niču mesta sa nizom restorančića i zanimljivih prodavnica rukotvorina.

Iako se mnogo koji gradonačelnik trenutno brine jer od klasičnog izgleda gradskog jezgra zavisi veliki broj radnih mesta, stručnjaci zapravo sa nadom gledaju u budućnost.

To važi i za Torgera Brunkena, trgovca cigarama iz Bona. I on misli da može ići samo nabolje. „Na kraju krajeva, šta će nam prodavnica ili servis za mobilne telefone na svakom drugom ćošku? Nadam se pametnim konceptima koji će učiniti da se ljudima zbilja isplati da odu do grada.“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.