Gradonačelnik Soluna koji je rušio tabue
3. septembar 2019.
Atmosfera selidbe na trećem spratu gradske većnice u Solunu. Datum: 30. avgust. Bio je to poslednji radni dan Janisa Butarisa. Nakon osam godina i osam meseci provedenih na mestu gradonačelnika. Voleli ga ili ne voleli – taj čovek je ispisao istoriju.
Nekako mu je polazilo za rukom da zaseni – ne samo svoje kolege u Atini, već i članove vlade. Prilozi sa njegovom biografijom objavljivani su u velikim svetskim medijima. Takvu pažnju do sada nije izazvao nijedan solunski gradonačelnik.
Vinar i poslovni pragmatičar
Janis Butaris je u suštini pozitivan izuzetak među grčkim „anti-političarima“. Nemački nedeljnik „Špigel“ ga je nazivao „najneobičnijim političarem Grčke“. Pri tom je Butaris u stvari – vinar. Ali i alkoholičar, koji već godinama ne pije. On to nikada nije krio. Uvek je bio pragmatičan, nikada nije ni pokušao da svoje pravo lice sakrije iza ideologije. Upravo to ga je razlikovalo od drugih političara.
Kada je 2011. preuzeo rukovođenje gradom, finansijska kriza bila je u punom jeku. Njegov prethodnik je iz gradske kase u svoj džep strpao milione. To je veoma otežalo njegov prvi mandat. „Država je od 2010. opštine podržavala sa samo 30 odsto uobičajenog budžeta. Od 5.000 zaposlenih, ostalo je njih samo 3.500. Mi kao grad pri tom nismo mogli da odlučimo koga želimo. Sve je to bilo centralizovano. Nismo imali stručni kadar koji nam je bio neophodan.“
Ali, Butaris je nekako uspeo tamo gde drugi nisu. „Solun je danas u ekonomskom smislu – zdrav“.
„Morate se suprotstaviti tabuima“
Zaista se čini da je Butarisova zasluga to što Solun ide napred. On je to postigao između ostalog i tako što se nikada nije libio da uđe u javni konflikt. „Solun je bio veoma konzervativan grad. Ovde je najbolje biti nacionalista i patriota“. Ali to onda podrazumeva i velika ograničenja. Strogo „pravoslavna klima“, zajedno sa ljubavlju prema otadžbini, godinama je izolovala Solun. Investicija gotovo da uopšte nije bilo, a ugrožen je bio i turizam.
„Kada hoćete da promenite takav identitet, onda morate da se suprotstavite tabuima. Morate da izazovete eksploziju.“
A eksplozija je bilo nekoliko tokom njegovog mandata. Na primer kada je delove ulice Svetog Dimitrija, gradskog sveca Soluna, hteo da preimenuje u ulicu Ataturka. Jer, bilo kako bilo, osnivač moderne Turske rođen je u tom drugom po veličini grčkom gradu. Dakle: dovoljno razloga za Turke da posete susednu zemlju.
Turski turisti su počeli da dolaze tek kada je Butaris otvoreno krenuo ka njima, kada je omogućio da se uspostavi direktna avio-linija na relaciji Istanbul-Solun. Na početku njegovog mandata oko 8.000 Turaka godišnje boravilo je u Solunu. Sada taj grad godišnje poseti više od 100.000 Turaka.
Prihvatiti njegovu istoriju
Solun je bogat istorijom – i to multietničkom. Dugo je međutim dominirala „nacionalna percepcija“. Nakon raspada Osmanlijskog carstva činjenice su izvrnute. Jer u tom gradu su godinama, pored Grka, dominirali i hrišćani slovenskog porekla. A polovina stanovništva bili su Jevreji. Osmanlijsko carstvo nije bilo samo okupaciona sila, u to vreme cvetali su i trgovina, postojala je kulturna razmena.
„Granice na Balkanu su veštačke“, govorio je odlazeći gradonačelnik. „Mi smo u stvari zajedno“. Ta filozofija mirnog suživota različitih religija i nacionalnosti postala je žrtva helenizacije. A sa njom i blagostanje grada.
Zbog toga Janis Butaris ne drži mnogo do nacionalne romantike. Na kraju krajeva, višeslojni procesi otvaranja tokom njegovog mandata nisu imali samo ekonomsku komponentu: slobodni ljudi, slobodno tržište. „Ako nešto ne funkcioniše, onda to morate da ostavite iza sebe. Ubeđen sam u to da čovek koji ne poznaje svoju prošlost, ne može da oblikuje ni svoju budućnost.“
Tako je bilo i kada je razbio veo ćutanja o Holokaustu koji je prekrivao Solun, grad koji je nekad nazivan „Jerusalimom Balkana“. Sada se tamo gradi Muzej Holokausta, a polovina troškova biće plaćena novcem nemačkih poreskih obveznika. Tel Aviv i Solun su gradovi-partneri. U međuvremenu se beleći turistički bum i iz pravca Izraela.
Ali liberalnom Janisu Butarisu nije samo do novca: „Mi ne pravimo samo profit sa svim tim silnim ljudima. Uviđamo i shvatamo takođe da ima i drugih koji su nam slični, da nismo jedinstveni.“
Solun kao balkanski grad
Ta mešavina pragmatičnosti i razumevanja sopstvene istorije karakteriše i njegov odnos prema severnim komšijama. Butaris se i prema njima otvorio, i to sigurno nije bilo po volji svih građana Soluna. Oni doduše Bugarsku i Albaniju još nekako i podnose, ali, drugačije je bilo kada je Zoran Zaev, tada premijer Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, a danas Severne Makedonije, 2017. Novu godinu dočekao u Solunu. To su mnogi shvatili kao izdaju. Samo pola godine kasnije potpisan je Prespanski sporazum.
Za Butarisa je kraj spora oko imena korak u budućnost. Nada se većem prihvatanju svojih zemljaka. „Ako imate problem, onda morate doći do dogovora. A to znači da ćete nešto dobiti, ali i dati. Naša susedna zemlja promenila je svoje ime i ustav, bez da je došlo do rata. To je za mene dobitak.“
Za Butarisa snaga regiona ostaje njegova kulturna i religijska raznolikost. „Kada kod ovakvih sporova osećanja stavite iznad sopstvenih interesa – onda gubite. A u našem je interesu da nemamo loše odnose sa komšijama.“
On tu pre svega misli na nacionaliste i ultrakonzervativce. Oni mrze Butarisa. U maju 2018. gradonačelnik je čak i fizički napadnut. Mnogi se sada raduju što odlazi, ali otvaranje koje je pokrenuo teško da mogu da zaustave ili da stvari vrate na staro. „Moj naslednik je razumeo da otvaranje predstavlja dobitak za grad. Nadam se da će ostati na tom putu.“
Butaris će se ubuduće, kao predsedavajući fondaciji, posvetiti Muzeju Holokausta. A privatno će, kaže, živeti onako kako je to zahtevao i do svojih sugrađana: budite slobodni, uzmite sudbinu u svoje ruke.