Godina pacova i straha – Kinezi ne veruju vlastima
26. januar 2020.Početak godine pacova po kineskom kalendaru obeležava nesigurnost zbog širenja misterioznog oboljenja pluća. Poznato je da je u pitanju koronavirus, ali je sve ostalo neizvesno. Kako se širi? Odakle dolazi? Da li je dokazano prenosiv sa čoveka na čoveka?
Neizvesnost rađa strah.
Mnogi Kinezi nisu pravili velika porodična okupljanja za doček Nove godine. Virus se u međuvremenu pojavio u gotovo svim delovima zemlje.
Država reaguje brzo i bez mnogo rasprava: Vuhan, metropola od jedanaest miliona stanovnika gde je prvo primećen virus, fizički je izolovan. Nema letova, vozova, trajekata, od četvrtka je zatvoren i autoput. Okolni gradovi su zapečaćeni na sličan način.
Sve ulice se čiste sredstvima za dezinfekciju, policija je na stanicama i u bolnicama. Potpuno se izoluju svi koji su bili u kontaktu sa obolelima. U Vuhanu niču bolnice koje bi trebalo da budu sagrađene brzinski, za nekoliko dana. Istraživačkim novinarima se ne dozvoljava da ulaze u bolnice i raspituju se.
Muslimani ne smeju da se okupljaju na molitvama petkom, Diznilend u Šangaju ne radi do daljeg, turističke agencije ne smeju da nude grupna putovanja. To seže do Nemačke gde su mnoge škole kineskog jezika zatvorile vrata, slušajući apele vlasti u Pekingu.
Ljudi uvek traže orijentire u zbunjujućim situacijama u kojima se radi o životu i smrti. Ali orijentira nema. Svi nose maske za disanje, a potpuno je nejasno da li one ičemu služe kada je u pitanju ovaj koronavirus.
Kinezi, naime, ne veruju svojim vlastima i propagandi. Zvanični mediji šire samo umirujuće vesti sa porukom da vlast ima sve pod kontrolom.
Društvenim mrežama Veibou i Vičetu se naizgled poklanja više poverenja. Ljudi razmenjuju iskustva i savetuju jedni druge. Da li pomaže ispiranje usta morskom vodom? Ima li obolelih u njihovom gradu?
Na takva pitanja kuljaju glasine i bapske priče, ređaju se tvrdnje i demantiji. No internet-zajednica je jedinstvena u pitanju: kako je moglo da dođe dovde?
Jer, kinesko Ministarstvo spoljnih poslova tvrdi da je najbrže moguće informisalo javnost i Svetsku zdravstvenu organizaciju. Ali to nije baš tačno.
Prvi poznati slučaj bolesti prijavljen je još 8. decembra u Vuhanu. No gradski Zavod za zdravlje informisao je javnost o tada nepoznatoj zarazi tek 30. decembra. To su 22 izgubljena dana tokom kojih je virus možda mogao biti uništen na izvoru.
Zdravstvene vlasti u Vuhanu znale su da prvi slučajevi dolaze sa pijace na kojoj se prodaju riba, plodovi mora i divljač, te da virus verovatno potiče iz mesa. Ogromna pijaca površine sedam fudbalskih terena, sa hiljadu trgovaca, zatvorena je tek 1. januara.
Pijaca je samo dvestotinak metara od glavne železničke stanice koja je recimo prošle godine oko praznika za samo šest sedmica zabeležila 5,5 miliona putnika. Dakle, tu je vrag odneo šalu i bilo je jasno da će virus otići na razne strane.
Postoji sumnja da su lokalni funkcioneri pokušali da zataškaju broj inficiranih kako ne bi naštetili svojim političkim karijerama. To narušava poverenje u vlast koja tvrdi da uvođenjem sistema nadgledanja i takozvanog „socijalnog kredita" uspostavlja principe iskrenosti i morala u socijalizmu.
Peking je u petak obećao hitnu pomoć od oko 140 miliona evra kako bi se ograničilo širenje virusa. Hiljade lekara i medicinskih radnika poslato je u Vuhan. To sve košta i novac svakako pomaže. Ali novac jedno ne može da kupi – poverenje građana.