Ako bi se izjave solidarnosti mogle pretočiti u tenkove, rakete i avione, onda bi stanje u Ukrajini možda izgledalo manje očajno. Vidimo poplavu velikih reči i nedostatak korisne, vojne pomoći. A političari nas pripremaju da shvatimo kako su užasni prizori iz Ukrajine tek početak.
Francuski predsednik je nakon nedavnog telefonskog razgovora s Vladimirom Putinom rekao gotovo isto što se čulo i od glavnog sekretara NATO ovog petka u Briselu: „Biće još gore.“
Vojne procene govore da će ruska vojska ubrzo pojačati bombardovanje i paljbu na civilno stanovništvo. Pesimisti strahuju da će ruski gospodar rata čitav glavni grad Kijev pretvoriti u prah i pepeo, baš kao što se to dogodilo s glavnim gradom Čečenije, Groznim. I te 1999. je Putin izdao komandu da se čitav grad praktično sravni sa zemljom.
S takvim užasom pred očima, predsednik Ukrajine moli za zonu zabrane letenja nad Ukrajinom. NATO uvek iznova to mora da odbije jer bi to, kako se kaže, neminovno značilo direktno vojno sučeljavanje s Rusijom i treći svetski rat.
Putin nas je već podsetio na atomski arsenal i dao do znanja da će možda ići do kraja kako bi ostvario suludi plan velikoruskog carstva u kojem bi bila i Ukrajina. Prividna neracionalnost vladara Kremlja, njegovo pravo ili glumljeno ludilo samo su još jedno sredstvo da nas učini nesigurnim.
Neki smatraju da bi Zapad morao da bude još oprezniji kako bismo izbegli apokalipsu. Već i isporuku oružja Ukrajini bi Putin mogao da protumači kao prekoračenje crvene linije.
Nasuprot tome, SAD smatraju da se Putin sad mora zaustaviti da se ne bi otvorila Pandorina kutija novih ratova i nestabilnosti, kao što je izjavio američki ministar spoljnih poslova Entoni Blinken. On, kao i mnogi Evropljani, veruje da je Putin spreman da napadne i Gruziju, Moldaviju, Baltičke države...
Države Zapada su reagovale do sad najtežim i najbržim ekonomskim sankcijama u istoriji. Ali ako želimo da zaustavimo Putinovo razaranje, moramo još više da se stegnemo. EU je najavila da će početkom naredne sedmice blokirati još više banaka, pomorski transport i druge uvoze.
Nakon toga ostaje još samo poslednje sredstvo: zaustaviti uvoz ruske nafte, gasa i uglja. To bi ozbiljno poremetilo naše ekonomije i socijalni mir. Ali u slučaju nužde, moramo računati i na to, jer sve druge opcije su još gore.
Dok kupujemo rusku naftu i gas, mi plaćamo Putina za njegov rat. Mada su već prve sankcije praktično blokirale rusku centralnu banku, Moskva u poslu s nama još uvek zarađuje na stotine miliona dolara svakog dana. Tek kad zatvorimo i tu slavinu i Putin ostane bez prihoda, možda će doći za pregovarački sto.
Čak i takve najteže sankcije neće pomoći Ukrajini u dogledno vreme. U svemu ostalom, Evropska unija koja je inače i prečesto podeljena, sad premašuje samu sebe: izbeglicama iz Ukrajine nudi zaštitu bez birokratije, ta ogromna ljudska spremnost na pomoć je dirljiva i iskrena. Evropljani daju susednoj državi novac, oružje i svaku humanitarnu pomoć.
Građani Evrope čine sve što mogu već i jer osećaju da je ovaj rat napad na sve nas, na liberalni i demokratski način života. I jer je neverovatna hrabrost Ukrajinaca uzdrmala i one koji su verovali da sigurnost možemo čuvati i zavaljeni na kauču.
Ipak, kad dođe do toga da Putin krene na glavni grad Ukrajine, s njegovim zlatnim kupolama, predsedničkom palatom i herojskim predsednikom Volodimirom Zelenskim, ako krene da zaista sravni Kijev sa preko tri miliona stanovnika – mi ćemo biti samo gledaoci. Biće užasno gorak taj osećaj bespomoćnosti, da se svezanih ruku bude tek posmatrač ubojitog Putinovog pohoda.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.