Odmah da bude jasno: ljutnja i ogorčenje mnogih, zapravo svih socijaldemokrata Nemačke, zbog ponašanja njihovog bivšeg predsednika stranke i bivšeg kancelara Gerharda Šredera dobro se može razumeti. A time i njihova želja da ga jednostavno izbace iz stranke.
Šreder uporno i tvrdoglavo istrajava na svojem prijateljstvu s ruskim gospodarom rata Vladimirom Putinom. Nema tome dugo da je, nakon svoje druge posete Moskvi od početka rata u Ukrajini, opet pričao da je Putin spreman na pregovore, dok je ovaj istovremeno slao nove vojnike u rat. To je izazvalo zgražavanje, i to samo u Njemačkoj. Ili ovo: otišao je s unosnog položaja u ruskom koncernu Rosnjeft tek kad se u Evropskom parlamentu čulo da bi i tog bliskog kompanjona ruskog predsednika trebalo staviti na spisak sankcionisanih osoba na kojem su ruski oligarsi i Putinove ulizice.
Jedva da iko među nemačkim socijaldemokratama – u svakom slučaju niko ko bi bio spreman to i javno da prizna – uopšte još ima bilo kakve veze sa Šrederom. Naravno da je bivši kancelar, time što se tako uporno drži Putina, naneo ogromnu štetu svojoj stranci, svojoj domovini, a pogotovo svojim bivšim prijateljima. Ali, da li je to dovoljno da se izbaci iz stranke? I da li je socijaldemokratama baš mnogo pametno da to uopšte pokušavaju?
-pročitajte još: Ruski mediji: Gerhard Šreder spasilac Evrope
Nije baš jednostavno nekoga izbaciti
Gradski odbor stranke u Hanoveru, koji je formalno nadležan za tog spornog člana, odlučio je drugačije – i neće pokrenuti postupak isključenja. To je dobra odluka. Jer za isključenje nekoga iz neke političke stranke u Nemačkoj postavljene su velike prepreke. Stranke odslikavaju i predstavljaju političko mišljenje društva i zato moraju i u svojim redovima da trpe i tolerišu različite stavove i gledišta. Zakon o političkim strankama kaže da se neko može isključiti iz stranke samo zbog „namernog kršenja statuta“. Ili kod „bitnog kršenja“ osnovnih načela dotične stranke.
Šrederovo zadržavanje u direktorskoj fotelji ruskog koncerna može se doživeti, naročito nakon početka rata, kao nešto što je neukusno i nerazumljivo – i to misli i autor ovog komentara. Ali, strogo uzevši, kakve to veze ima sa strankom kojoj pripada? Kad Šreder u Moskvi brblja o navodnoj Putinovoj spremnosti na mirovne pregovore, to jeste šamar hrabrim Ukrajincima. Ali i političari drugih stranaka, počev od Levice, pa do lokalnih političara CDU s područja bivšeg DDR, zagovaraju pregovore s Putinom, čak i pod uslovima vladara Kremlja: on ne želi da razgovara sa „fašistima“ u Kijevu, a ni ne pomišlja da se povuče sa osvojenih područja susedne države. Šreder, dakle, nije usamljen u svojim pozivima da se razgovara s Putinom.
-pročitajte još: Gerhard Šreder: Duboki pad bivšeg kancelara
A Angela Merkel?
A šta je onda sa bivšom kancelarkom Angelom Merkel? Ona je dugo, maltene do kraja svog mandata prošle godine, uporno stajala iza gasovoda Severni tok 2. (u međuvremenu stavljen na led po kratkom postupku) i uporno ponavljala da je to samo „ekonomski projekat“ slobodnog preduzetništva – iako je odavno trebalo da joj bude jasno šta znači takva, još jedna spona sa Rusijom na štetu ekonomskih interesa i Poljske i Ukrajine.
Naravno, Šreder je ekstremni slučaj. On je svojim angažovanjem u ruskim kompanijama, nakon što je 2005. prestao da bude kancelar, zaradio lep imetak. Sve do dana današnjeg on brani Putina kojeg je u njegovo doba nazvao „demokratom najčišćeg kova“, što danas zvuči gotovo kao loš vic. Ali s druge strane, čak i on je osudio rat, što je naglasilo i stranačko povereništvo u Hanoveru prilikom donošenja svoje odluke.
Nemačkim socijaldemokratama ionako ne bi bilo lako da se Šredera reše na takav način. SPD-u je bilo potrebno deset dugih godina, od 2010. do 2020, da se reši Tila Zaracina, svog bivšeg senatora za unutrašnje poslove grada-pokrajine Berlina – i to uprkos njegovim bezbrojnim izjavama, kao i knjigama u kojima je zagovarao netrpeljivost prema strancima. Za to su bila potrebna čak tri stranačka disciplinska postupka.
Šreder je žalostan niko i ništa
Šreder je danas u svojoj stranci crna ovca. I više je nego besmislica ako neko u inostranstvu misli da bivši kancelar još uvek može da digne telefonsku slušalicu i nekome u Nemačkoj ili u Evropi kaže šta treba da radi. On već odavno nema nikakve konce koje bi mogao da povlači. On je danas zapravo gotovo tragična ličnost. Svo njegovo zalaganje za Putina nipošto se ne odražava u politici trenutne nemačke vlade pod rukovodstvom SPD-a.
Deluje nepodnošljivo, ali možda je ipak bolje to što je SPD odlučio da bivšeg kancelara ostavi na miru. I da jednostavno ignoriše ono što govori. U svakom slučaju, bolje je to nego pravna bitka koja bi trajala godinama i čiji bi ishod bio neizvestan.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.