Generala više nije imao ko da štiti

„Generala nema ko da traži" – naslov je pod kojim je Frankfurter algemajne cajtung objavio tekst o Ratku Mladiću. Novinar Mihael Martens članak počinje pričom o – Radovanu Karadžiću i tome kako su „Amerikanci" svojevremeno, da bi ga uhvatili, hteli da mu naprave zasedu na nekom od puteva kojima se, sa svojom pratnjom, prebacivao iz skloništa u sklonište. „Amerikanci su bili sigurni da neće nasesti na neki od starih trikova kao što je insceniran kvar nekog automobila ili fingirana policijska kontrola. Jedan od elitnih vojnika se setio američkog treš-horora „Motel pakao" iz 1980, u kojem su ubice u noći na put poređale krave od kartona da bi naterali žrtve da izađu iz automobila i savladali ih. Tako je rođena ideja o gorili" kojim su američki specijalci hteli da zapanje Karadžića i njegovu svitu na nekom putu. „Iz Amerike je avionom stigao majmunski kostim, i plan je tekao perfektno, izuzev jednog detalja: Karadžić se nije pojavio".

„Epizoda sa gorilom se može pročitati u knjizi Krvnikov trag. Kako je potraga za balkanskim ratnim zločincima postala najuspešniji lov na zločince na svetu. Napisao je Džulijan Borger, šef spoljnopolitičke rubrike britanskog lista Gardijan, koji je ranije izveštavao i o Balkanu". NATO u početku nije ni tražio Mladića. „Tek sa reizborom (Bila) Klintona kao predsednika SAD i uspehom Tonija Blera u Velikoj Britaniji u maju 1997, glasovi poput onog ministarske spoljnih poslova SAD Madlen Olbrajt dobili na težini. Ona je opominjala da proces obnove u Bosni nikada neće uspeti ako glavni odgovorni za 100.000 mrtvih, kao i milione invalida, prognanih i duševno oštećenih prođu bez kazne. Naposletku su se zemlje NATO dogovorile da sačekaju lokalne izbore u Bosni 1997 i da potom pod američkim vođstvom počnu operaciju sa ciljem da se uhapse Karadžić i Mladić".

Dalje se navodi kako je u julu 1997. Počela operacija „Tango" za koju su se britanski elitni vojnici pripremali u selu od kulisa sagrađenom u engleskom Herfordširu – oni su posle toga neupadljivo prebačeni u Bosnu i Hercegovinu. Njima je uspelo da uhvate neke nepoznate osumnjičene koiji nisu oko sebe imali jaku mrežu zaštitnika. „Tango je prekretnica: prvi put su u hapšenjima učestvovale jedinice NATO. Sada češće uspeva da se tražene osobe savladaju, oni koji su,doduše, počinili užasne stvari, ali nisu imali odlučujuću ulogu u ratnim zbivanjima…"

„Bosna je sa mnogo vojnika stacioniranih pod zastavom SFOR krajem 90-ih godina za Mladića ipak postala suviše nesigurna. On odlazi u Srbiju, gde ga više ne štiti vod telohranitelja, već čitava država. U Srbiji još vlada Slobodan Milošević koji je i sam optužen pred Tribunalom za ratne zločine i kojem ne pada na pamet da sarađuje sa sudom. Zato su se mnogi Srbi iz Bosne koji su optuženi pred Tribunalom sklonili u Srbiju. Tamo njihovi zapadni lovci ne mogu da ih slede. Ber ne do septembra 1998, kada je CIA u Sarajevu zavrbovala četvoricu plaćenika, bosanske Srbe koji su za vreme rata ostali u gradu pod opsadom da bi se na strani muslimana borili za multietničku državu, i poslala ih u Srbiju da otmu Stevana Todorovića".

„Todorović je u ratu bio šef policije u jednoj bosanskoj varošici. Tukao je zatvorenike iz obesti, druge primoravao na međusobni oralni seks – uobičajeni program. Posle rata živi neupadljivo u jednom srpskom gradiću. Ali, bosanski Srbi, podizvođači radova CIA, su ga nanjušili, upali mu u stan, savladali ga, vezali i ubacili u prtljažnik automobila, neopaženo stigli do Drine, prebacili ga dereglijom preko reke i ostavili ga na drugoj obali (…)"

„U sudskim dokumentima o tome ni danas ne može da se nađe ništa o njegovoj otmici. Tamo stoji: Stevan Todorović, osuđen na deset godina zatvora zbog zločina protiv čovečnosti, uhapsile ga 27. Septembra 1998. Multinacionalne stabilizacione snage SFOR. Posle slučaja Todorović, optuženi pred Haškim tribunalom koji su pobegli za Srbiju postaju budniji". Druga slična akcija – nije uspela.

U nastavku se opisuje Mladićeva svakodnevica u vremenu u kojem je u Srbiji bio dobro zaštićen, sve do prevrata od 5. Oktobra 2000, posle čega je izgledalo da je država koja je štitila Mladića, postala istorija. „Novi reformski orijentisani šef vlade Zoran Đinđić pustio je da budu uhapšene neki ljudi nižeg ranga iz klike ratnih zločinaca, a u junu 2001. izručio je čak Slobodana Miloševića Hagu. Ali Đindić kontroliše samo deo zemlje. Njegov unutrašnjepolitički protivnik, jugoslovenski predsednik Vojislav Koštunica, protivi se saradnji sa Haškim tribunalom, a uspostavio je vlast nad tajnom službom, u kojoj su glavnu reč vodile stare snage. Šef tajne službe Rade Bulatović, danas ambasador Srbije u Ukrajini, pobrinuo se – sa svojih 2000 zaposlenih – za to da Mladić ostane nedodirljiv. (…) Ovaj je i pored toga postao ekstremno oprezan."

„Kada je u martu 2003. još ubijen i Đinđić, zato što je stara garda strahovala da bi on mogao da ozbiljno poradi na evropeizaciji Srbije i kooperaciji sa Hagom, izgledalo je kao da su za Mladića došla bolja vremena – dok se Kosovo 2008. Nije proglasilo nezavisnim a Vojislav Koštunica sledstveno tome izgubio vlast u Beogradu. Šef tajne službe Bulatović uspeva da se održi neko vreme, no, nekoliko meseci kasnije, srpskom predsedniku Borisu Tadiću, koji hoće da upotpuni Đinđićevo delo, uspeva da preuzme kontrolu nad tajnom službom. Već nekoliko dana nakon Bulatovićeve smene u julu 2008, uhapšen je Karadžić kojeg je stara tajna služba opskrbila novim papirima…"

„Mladić shvata da zaista mora da se skloni u podzemlje".

„Srmtno je bolestan kada ga u maju 2011. nalaze u jednom selu nedalko od rumunske granice, jer se jedan član njegove porodice izbrbljao na telefonu. Mladić živi u jednoj kući bez grejanja, zapušten je, ruina. Kada je video da jedinice MUP-a opkoljavaju kuću, odmah je shvatio da je njegovo bekstvo završeno", piše Mihael Martens za Frankfurter algemajne cajtung.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android