Gde su „nemačke“ atomske bombe?

Na glavnom ulazu u vojnu vazduhoplovnu bazu Bihel na ugodnom letnjem povetarcu vijore se nemačka i američka zastava. Stražari nepoverljivo posmatraju Katju Tempel koja nam pokazuje prostor vojne baze iza žice. Reči 52-godišnjakinje se gube u zaglušujućoj grmljavini vojnih aviona koji poleću na drugoj strani: „To su opet avioni Tornado na vežbi“, objašnjava nam kad se grmljavina nešto stišala. Avioni redovno poleću i sleću u tu bazu.

Katja Tempel je babica iz Vendlanda i dobro poznaje ovaj kraj: ovog proleća je učestvovala u organizaciji protesta Bihel 65 – toliko su dana od marta do maja protestovali pred vojnom bazom smeštenom na jugozapadu Nemačke, nedaleko od autoputa koji povezuje Koblenc i Trir. Kako se pretpostavlja, upravo su u toj bazi smeštene poslednje američke atomske bombe na tlu Nemačke.

Bihel je baza 33. taktičke eskadrile nemačkog ratnog vazduhoplovstva, ali je sve od rata stajala na raspolaganju i američkoj vojsci. U doba Hladnog rata – koji nikad zapravo nije bio baš sasvim hladan – svoje atomsko oružje su vremenom stvorili i Velika Britanija i Francuska, ali ne i Nemačka. Ali baš je ova zemlja trebalo da bude glavno poprište budućeg atomskog sukoba sa snagama Sovjetskog Saveza tako da su zapravo vojnici i piloti i nekadašnje istočne i zapadne Nemačke vežbali upotrebu taktičkog atomskog oružja – avionskih bombi i raketnih sistema.

Zaboravljene bombe

Jer trebalo je da i istočni Nemci, u slučaju vojnog sukoba, dobiju sovjetske nuklearne bojeve glave da ih upotrebe protiv snaga NATO. Piloti zapadne, Savezne Republike Nemačke, koristili bi američko ubojito oružje. Padom Berlinskog zida naravno da su Sovjeti povukli sav svoj arsenal sa istoka, a i Amerikanci su povukli većinu od oko 7.300 nuklearnih bojevih glava koliko su ih imali u Evropi. I iz Nemačke su povukli glavninu arsenala – ali ne sve.

Zapravo je vojna tajna da još uvek ima američkog nuklearnog oružja u Nemačkoj pa je tako još veća tajna gde je ono smešteno. Ipak, čak su i vojni stručnjaci ubeđeni da je jedno mesto baš vazdušna baza Bihel. U podzemnom skladištu ukopanom u stene vulkanske planine Ajfel postoji odvojeni deo pred kojim još uvek stražu drže američki vojnici. Tu nemačka vojska nema pristup. Tamo je barem deset, možda i dvadeset nuklearnih bojevih glava, tvrde stručnjaci.

Zvanično nikad nije potvrđeno njihovo postojanje, ali je iz bezbednosnih razloga uobičajena politika nemačke vlade i NATO da takve tvrdnje niti potvrđuju niti demantuju. Ipak, postoje dokumenti koji indirektno svedoče o postojanju bombi. Tako je i u najnovijem koalicionom sporazumu nemačkih demohrišćana i socijaldemokrata navedeno da će se ova vlada založiti za „povlačenje taktičkog nuklearnog oružja stacioniranog u Evropi i Nemačkoj“ – pod određenim okolnostima. Naravno, „povući“ se može samo nešto što jeste ovde.

Domovinu u radioaktivnu pustinju?

Otfrid Nasauer iz Berlinskog centra za transatlantske studije pak tvrdi da je „čvrsto saznanje“ da se u Bihelu čuva 20 nuklearnih vazduhoplovnih bombi i to dva podtipa varijante B61. To su termonuklearne bombe stvorene da budu nošene i na bojnim avionima koji probijaju zvučni zid. Napravljene su u različitim snagama razaranja, od 0,3 kilotone pa sve do 340 kilotona za strateške, dakle napade duboko u neprijateljskoj pozadini.

Sledom uloge nemačke ratne avijacije u atomskoj doktrini NATO, u Nemačkoj se verovatno čuvaju taktičke bombe srednje snage od 50 do 170 kilotona klasičnog eksploziva. Naravno, takvo oružje jedva se može deliti na malo i veliko jer i ova bomba u nemačkoj vojnoj bazi je ravno 13 puta snažnija od one bačene na Hirošimu.

Ali nemački vojni piloti još uvek redovno vežbaju za upotrebu tog oružja. Za vreme Hladnog rata bi se tim nuklearnim arsenalom zaustavila najezda sovjetskih tenkova koji bi u slučaju sukoba krenuli prema zapadnoj Evropi. To znači da bi se najverovatnije dogodilo da bi nemački piloti dobili američke bombe da ih bace na tlo same Nemačke – zapadne, ili u najboljem slučaju istočne.

To ni pilotima ne bi bilo jednostavno, ne samo iz vojnih razloga: ko želi svoju domovinu da pretvori u radioaktivnu pustinju? Izvorne komande za slučaj rata su naravno još uvek tajna, ali se zna da su i američki stratezi bili svesni tog problema pa je zato i nemačkim pilotima, kod atomskog oružja, već unapred bila dodeljena sekundarna uloga.

Arsenal kao politički argument

Ali sve to je danas, nadajmo se, daleka prošlost i zapravo je teško reći čemu onda još uopšte služe bombe u Bihelu. Berlinski stručnjak za naoružanje Nasauer tvrdi da Amerikanci trenutno u Evropi imaju još oko 180 komada nuklearnog oružja i zapravo taj arsenal jedva da ima ikakvu vojnu važnost. „Njegov efekat više je politički i psihološki“, kaže nam Nasauer. „Tako na primer uveravaju nove članice NATO da će Amerikanci, ako zatreba, i svojim atomskim oružjem stati u odbranu Evrope.“

Zapravo, već je više puta bilo odlučeno da svo nuklearno oružje bude povučeno iz Nemačke, kako sporazumima na osnovu kojih je došlo do ujedinjenja Nemačke, a na to se obavezala i vlada kancelarke Merkel još u koalicionom sporazumu s Liberalima 2009, što je potvrdio i Bundestag 2010. Ali to se nikad nije dogodilo, a teško je reći kada će se dogoditi. I sadašnji ministar spoljnih poslova, socijaldemokrata Štajnmajer priznaje da se „nikad nije odustalo od tog cilja, ali to je teško pitanje baš kao što je bilo i proteklih godina“.

Štaviše, obzirom na nove vojne ambicije Rusije čini se da je pitanje još teže nego pre. Tako je i američka vlada pre nekoliko godina odlučila da potroši milijarde ne da bi povukla, nego modernizovala svoj nuklearni potencijal u Evropi. Jer i oznaka bombi koje se čuvaju u Nemačkoj svedoči da to nipošto nije nekakvo sofisticirano oružje: „B“ tu znači bomba, a 61 godinu kada je razvijena – dakle 1961. Od onda je ta bomba malčice unapređena, posebno osiguranje same nuklearne bojeve glave, ali to je ostala glupa bomba bez lasera i GPS-a koji bi je vodili tačno do cilja.

Bombe su tu, a kad će otići...

Otfrid Nasauer smatra da je i političkom Berlinu postalo jasno da ne treba računati sa povlačenjem takvog oružja barem u sledećih nekoliko godina. Povrh toga, smatra stručnjak za naoružavanje, Nemačka se i ranije slabo pitala kada je bila reč o nuklearnom arsenalu. Ali ako nuklearno oružje uopšte više ne bi bilo stacionirano u Nemačkoj, onda bi Berlin mogao da izgubi baš svaki uvid u planove s nuklearnim arsenalom u Evropi.

No zadržati uvid, znači zadržati i bombe, a to ima i svoju političku cenu, smatra Nasauer. „Treba unapred odlučiti kako će nemačka vlada prihvatiti modernizaciju oružja i onda i živeti s njim nakon 2020. kada će otprilike to novo nuklearno oružje biti dovezeno u Evropu.“

To će pak koštati i Nemačku, jer će se postaviti pitanje aviona koji će nositi bombe. Nakon F-104 i F-4 Fantoma, te američke avione je već odavno zamenio evropski višenamenski borbeni avion Tornado. Ali i on je zašao u godine – prvi Tornado je poleteo 1974. i nemačko vazduhoplovstvo je planiralo da ove avione pošalje u staro gvožđe 2020. godine. Ali u međuvremenu je jasno da će avioni tog tipa biti potrebni i nakon 2025. i da će verovatno još jednom morati da budu unapređeni.

Sve u svemu, Katja Tempel i njeni saborci iz akcije Bihel 65 zahtevaju da odmah nestane svo atomsko naoružanje na tlu Nemačke, ali se čini da je politička realnost u Berlinu sasvim drugačija. Atomske bombe su još uvek u Nemačkoj, a kad će otići – ne zna se.