Gavrilo i Franc

piše: Vladimir Pištalo

Jedanaest generacija kraljevskih predaka uzvitlalo se nad automobilom registracije A III 118. Dvadeset poljskih, osam francuskih, sedam italijanskih, sedamdeset nemačko-austrijskih i šest „raznih“ mrtvih kraljeva skupili su se oko Franca Ferdinanda.

- Nije to ništa - prošaptao je on, i onim čudnim očima pogledao u sarajevsko nebo. Avetinjski kraljevi su dužili elgrekovska lica. Obavijali su ih brokat i sivi oblaci. Preko automobilskih sedišta ukočeno su ležali marionetski nadvojvoda i vojvotkinja. Bili su toliko korzetirani da nisu mogli da se saviju. Sred uzvitlanih duhova tužio je sveti Đorđe. U vrhu piramide zasuzila je Madona u plavoj odori. Mirisalo je na brigandin iz grobnice i stogodišnje ljubičice. Nad Madonom je golub držao kuglu s krstom i oko sebe širio zlatne zrake. Sve je bilo začarano, svetački ukleto i neobično tiho...

Četiri godine kasnije, Princip je u Terezinu izdahnuo od izgladnelosti i tuberkuloze kostiju. Nad njegovom izmršavelom glavom zalajalo je devet ljutih láva, zakukalo devet udovica, zaplakalo devet sirotica, zavrištalo devet dobri konja, zakliktalo devet sokolova. Odjeknuli su metalni glasovi narikača. Kosovka devojka razbila je krčag i mrtvi drugovi su mu ponudili trešnje iz Kine. Znam da je u svom kratkom životu bio kratkovid i uplašen dečak, ali ga je žrtva, sebe i drugog, promenila. On je odbio da dâ caru carevo, a bogu božje. Mislim da taj drznik ni Haronu nije platio novčić za prevoz, nego je onom jednom rukom plivao pored čamca.

A da je…

Da li bi bilo bolje da se to nikad nije desilo.

Bilo bi.

A da je Bosna ostala u sastavu Austrougarske?

To pitanje je uveliko hipotetičko.

Ipak, pesnici kažu da se umetnost pravi od onog što se moglo desiti.

Broj Hrvata u Bosni ne bi se smanjio sa skoro dvadeset i tri odsto, na osam. Srbi ne bi iskusili užas Drugog svetskog, a Muslimani ovog poslednjeg rata. Ljudi bi se obrazovali u Beču, izražavali se sve preciznije, pili sve bolja vina. Zakoni bi postali pravedniji, vladari bolji, muzika slađa, ljudi mudriji i srećniji, a srca pojedinaca pravednija i nežnija…

Moglo je, moglo… Samo sumnjam.

Posle Rata Da Se Završe Svi Ratovi, u imperiji nije ostala čak ni Mađarska.

Omorina i strašna pretnja rasla je nad Evropom već u proleće one godine u kojoj počinje Smrt u Veneciji.

U Centralnoj Evropi odomaćila se ideja Lebensrauma. U Čarobnom bregu poručnik Joahim Cajtblom je učio rusku gramatiku i odbijao da priča sa prsatom Marusjom jer je znao da će pre ili kasnije biti poslat na Rusiju.

Evropa je već bila rascepljena na dva vojna saveza. U dekadi pre Prvog svetskog rata, sve velike sile su udvostručile svoje ratne budžete. Udvostručile, kažem! Nekoliko iskri je već bilo palo pored bureta baruta – aneksiona i dve marokanske krize.

Pravednije vrste pristrasnosti

Istina? Šta je istina? – upitao je Pontije Pilat.

U prvom delu života, ja to pitanje nisam razumeo.

Nisam razumeo da istina malo koga zanima, nezavisna od odnosa snaga u koji žele da se uklope.

Dakle, je li istina moguća?

Ako je objektivnost nemoguća postoje li pravednije vrste pristrasnosti?

A posle...

Posle rata, Terezin je postao koncentracioni logor, a Konopišće centar Gestapoa. I to na simbolički način zatvara krug.

Samo...

I to bi bilo previše jednostavno.

Kad je čuo šta se desilo u Sarajevu, Adolf Hitler se prvo zabrinuo: da nisu atentat organizovali nemački nacionalisti? Kad je shvatio da nisu, Hitler je pao na kolena i zahvalio nebesima što se rodio u pravom vremenu. On je mrzeo i Srbe i Habsburge. Obojica sinova Franca Ferdinanda, Ernest i Maks, bili su u koncentracionom logoru. Tamo su mogli sresti neke Principove rođake.

Broš sa jagnjetom

Franc Ferdinand je često pretpostavljao da je tamna strana, ceo čovek.

Ne smemo ponoviti njegovu grešku.

Ponekad se o atentatu pisalo na osebujan način, kao da je Princip u Sarajevu ubio privatnu ličnost. Franc Ferdinand je armiju smatrao pretorijanskom gardom krune. Kad je pogođen, sa glave mu je spao kalpak sa zelenim perima, kalpak konjičkog generala. Bio je Generalni Inspektor oružanih snaga u miru, a vrhovni komandant u ratu. Malo je ko u većoj meri personifikovao vojnu silu monarhije.

Ali postojao je i privatni čovek. Taj čovek je na vratima Konopišća ostavljao uobičajeni sarkazam i mizantropiju. On se čudio kako se toliko mogu voleti sopstvena deca. Prema Sofiji Čotek, on je bio pravi princ.

- Najpametnija stvar koju sam u životu uradio je što sam se oženio svojom Sofijom – govorio je. - Ona mi je sve, moja žena, moj doktor, moj savetnik.

Kad bi dobio napad besa Sofija bi protrljala broš sa jagnjetom koji je nosila i on bi se smirio. Pitam se da li ga je nosila onog dana u Sarajevu kada je i sama postala žrtveno jagnje istorije.

Svemir

Smrt je, po rečima jednog Manovog junaka u Budenbrokovima - jedina ravnopravnost. Gavrilo Princip, Kain i parija, spremno je zamenio svoj život za život aristokratskog Avelja. U smrti su konačno postali ravnopravni Franc Ferdinand i njegova morganatska žena. (Ne sasvim! Njen kovčeg je bio manji i osamnaest inča niži!) U smrti su postali ravnopravni i Gavrilo Princip i Franc Ferdinand. Posle toga, obojica su iz običnog vremena prešli u mitsko. Obojica su postali junaci u starogrčkom smislu po kome se junakom ne smatra dobar čovek, već onaj ko je izuzetan, ko simbolički stoji van ljudskog reda. Sveti dečak i sveti kralj dobili su po muzej, jedan u Artstetenu, a drugi u Sarajevu.

Uvek sam se pitao da li postoji neka svemirska tačka u kojoj bi se njih dvojica mogli sresti? Franc Ferdinand se, možda, u smrti osetio toliko usamljenim da je zavoleo svog ubicu, kao što je Markesov Prudensio Agilar zavoleo Hoze Arkadija Buendiju? Šta bi taj tuberkulozni Princ i tuberkulozni zaverenik mogli reći jedno drugome da su se našli u Šulcovom Sanatorijumu pod Klepsidrom ili na Manovom Čarobnom Bregu?

Možda bi tad Princip konačno mogao da podnese nadvojvodi onu svoju nepodnesenu predstavku o položaju bosanskih seljaka? Da li bi potomak jedanaest generacija kraljeva bio spreman da svoj koncept humaniteta proširi baš i na „te ljude“? Ako je prema njima i imao kakve benevolencije, ona je bila u jednom „što ne jedu kolača“ duhu. Zauzvrat, Princip je njega smatrao tiraninom i svoj koncept ljudskosti nije proširivao na njega.

To je suština problema - situacija u kojoj se koncepti ljudskosti uzajamno ne primenjuju.

Svakog Vidovdana, u Terezinu, Gavrilo Princip je ostavljan u mračnoj ćeliji bez hleba i vode da razmišlja o svom delu. Kada je umro, negde u limbu je otvorena jedna soba. U toj sobi se svakog Vidovdana sreću Franc Ferdinand i Gavrilo Princip. I tada razgovaraju. Tada zajedno razmišljaju o pitanjima kao što su užas ubistva i smisao ravnopravnosti.