Gastarbajteri u službi Boga

Otac Titus Karikaseri je sveštenik u Troisdorfu kod Bona. Mise drži u četiri crkve. Sa članovima crkvene opštine vodi razgovore i pruža im podršku u teškim situacijama. Karikaseri dolazi iz Indije. U nemačkim crkvenim opštinama to više nije ništa neobično. Samo u kelnskoj nadbiskupiji aktivno radi 55 indijskih sveštenika. Dodajmo još 136 sveštenika iz zemalja kao što su Poljska, Nigerija ili Južna Koreja. Gotovo svaki sedmi sveštenik dolazi iz inostranstva. U mnogim delovima Nemačke, situacija je slična.

Karikaseri pripada Karmelitskom redu. Kada su ga pitali da li je spreman da ode na službu u inostranstvo, odmah je prihvatio. Svojom zaradom, 44-godišnji sveštenik želi da pomogne školovanje sveštenika u južnoj Indiji, odakle dolazi. 2006. godine došao je u Nemačku i nije znao ni reč nemačkog.

Slično je bilo i sa ocem Seslom Mateom Sančesom Rosarijom. Ovaj 35-godišnji sveštenik odrastao je u Dominikanskoj Republici. U stvari, je on želeo da postane programer, ali onda se ipak opredelio za sveštenički poziv. „Pitali su me da li sam spreman da odem u neku drugu zemlju, gde nema dovoljno sveštenika. Odmah sam pristao“, priča Rosario. Žrebom je odlučeno u koju zemlju odlazi. Od 2010. radi u Vahtbergu, južno od Bona.

Uvoz jedino rešenje

Katoličkoj crkvi u Nemačkoj je uvoz „radne snage“ jedino rešenje – u samoj Nemačkoj je sve manje onih koji se odlučuju na zvanje katoličkog svećenika. Prošle godine se u svim nemačkim biskupijama i nadbiskupijama zaredilo još samo 108 dušebrižnika. Još devedesetih godina bilo ih je više od 300 godišnje. Povrh toga, mnogi aktivni sveštenici su već blizu penzije, tako da crkva ima sve većih problema da vernicima osigura duhovnu negu.

„Uvozni sveštenici“ uglavnom stižu iz Azije, Afrike i Južne Amerike. Prema statistikama nemačke Biskupske konferencije, već 2007. godine je u Njemačkoj bilo 1.312 sveštenika iz drugih zemalja, a svake godine ih dolazi još. Najveća grupa su dušebrižnici iz Indije, mada su tamo katolici tek skromna manjina i broje samo 17 miliona članova. Na drugom mjstu su sveštenici iz Poljske.

Jezik, kultura, mentalitet…

Stranim sveštenicima nije lako u nemačkim crkvenim opštinama. Uz strpljenje i vežbanje nauče da drže misu na nemačkom, ali im dušebrižnički rad teže pada. Za razgovore o vrlo ličnim problemima potrebno je odlično poznavanje jezika, ali i mentaliteta i kulture. Strane sveštenike doduše za to pripremaju, ali u praksi sve drugačije izgleda. „U mojoj domovini mi ne treba termin da bih posetio neku porodicu. Ali kada ovde želim da posetim neku porodicu, moram da se najavim sedam dana unapred, dogovorim termin i kažem koliko minuta će susret trajati. To je meni lično prilično teško“, priznaje otac Karikaseri

Zapošljavanje stranih sveštenika ne nailazi na kritiku samo zbog pomenutih problema. Angažovani vernici u opštini kažu na primer da dokle god se budu dovodili sveštenici iz inostranstva, neće se razmišljati o mogućnosti da i žene rade ovaj posao ili o ženidbi sveštenika.

I jednom i drugom svešteniku iz naše priče teško pada da prihvate slabu vezu sa crkvom i individualizaciju nemačkog društva. Prošlo je vreme kada su misionari iz Evrope dolazili u Ameriku, kaže otac Sančes Rosario. „Sada je to suprotno. Evropa je postala misionarska teritorija.“

Autori: Andreas Gorzevski / Mirjana Kine-Veljković
Odg. urednik: Nemanja Rujević