Gastarbajteri sa stetoskopom

Prva želja potencijalnih hrvatskih gastarbajtera i dalje je Nemačka, i to ispred Velike Britanije. Nemačkoj hronično nedostaje lekara pa je upravo to šansa za mlade Hrvate koji su završili studije medicine – u svojoj domovini teško ili nikako dobijaju željenu specijalizaciju. Ako je dobiju – moraju dugo da čekaju. Ulaskom u EU, nešto je olakšan odlazak stručnog kadra. Prema navodima Hrvatske lekarske komore, od 1. jula prošle godine čak 523 lekara je zatražilo ono što se birokratski zove Potvrda o sukladnosti obrazovanja doktora medicine s Direktivom 2005/36/EC. U prevodu, svi ti ljudi već su pronašli ili nameravaju da pronađu radno mesto u nekoj drugoj državi EU.

Birokratija i jezik

Najsvežije iskustvo ima 27-godišnji Marin Herceg iz Ljubuškog, koji uskoro započinje specijalizaciju iz interne medicine u nemačkom gradiću Bidingenu. „Put do željenog cilja nije bio nimalo lagan“, priseća se Marin, „pribavljanje papira i birokratiju preuzeo sam na sebe, a sve to je trajalo oko godinu dana.“ Poučen iskustvima drugih, odlučio je da sve sam organizuje jer situacija nije više ista kao pre nekoliko godina. Agencije za posredovanje, koje su ranije radile većinu posla, sada su potpuno zakazale, uverio se Marin: „Ponude su bile spore, retke ili neodgovarajuće, iako sam angažovao nekoliko njih. A u celu priču ne treba ni ulaziti dok se ne pribavi cela dokumentacija.“

Najbitniji dokument za lekare je tzv. aprobacija, odnosno lekarska dozvola za rad. No, pored toga je ovaj mladić iz Ljubuškog svestan činjenice da je znanje jezika presudno, budući da je sve veća konkurencija kolega iz drugih zemalja Evropske unije, ponajviše Rumuna i Bugara. „Dok sam prikupljao papirologiju dosta sam truda uložio u učenje jezika. Nakon položenog nivoa C1 dodatno sam u Frajburgu polagao stručni nemački, a o svemu sam se sâm informisao preko foruma ili kolega koji su već tu“, priča Marin za DW. Nakon toga je poslao više od 30 molbi na adrese različitih bolnica diljem Nemačke. Od toga se javilo njih desetak – na lični razgovor je pozvan u dve bolnice.

Marin je na ideju o odlasku u Nemačku došao nakon, kako kaže, lepog iskustva kratke studentske razmene u Hamburgu. Po završetku pripravničkog staža shvatio je da bi dobijanje željene specijalizacije u Hrvatskoj moglo potrajati. Stoga se odvažio da okuša svoju sreću u Nemačkoj.

„Nema robovlasničkih ugovora“

Iz sličnih razloga se na odlazak iz Hrvatske pre dve godine odlučila i Zagrepčanka Majda Jašaragić. Takođe nakon iskustva razmjene na kraju šeste godine studija, odlučila je da u Hrvatskoj ne želi ni da pokuša da traži posao. „Iako sam imala samo osnove nemačkog jezika iz srednje škole, nisam se dala obeshrabriti. Sistem rada u Nemačkoj pružio mi je dodatnu motivaciju i izazov te sam znala da upravo to želim. I nisam zažalila“, objašnjava ova 30-godišnjakinja.

Ipak, u vreme kad se Majda odvažila na taj korak situacija na tržištu je bila potpuno drukčija. Iako Hrvatska tada još nije bila članica EU, agencije koje posreduju poslove u inostranstvu bile su na vrhuncu svog rada zbog velike potrebe za lekarima. U samo mesec dana organizovano joj je pet intervjua u neurološkim klinikama – kako je i želela, i to sve o trošku tih klinika. Agencija kojoj se Majda obratila preuzela je skoro svu papirologiju na sebe. Nakon uspešnog posredovanja, agencija je troškove naplatila od klinike u kojoj se Majda zaposlila. Kaže da nije imala nikakvih problema i priznaje da je imala „dobar tajming“.

Osnovno znanje njemačkog jezika je i ona morala da dokaže polaganjem ispita u Geteovom institutu. Sada već duže vreme radi na neurologiji u jednoj rehabilitacionoj klinici u gradiću Zesenu, u blizini Hanovera. Sviđa joj se kako funkcioniše tamošnji sistem. „Nema robovlasničkih ugovora kao u Hrvatskoj koji te obavezuju da vratiš novac ako odustaneš od specijalizacije, ili da moraš da je završiš u određenom roku. Specijalizacija ili klinika mogu se promeniti u svakom trenutku, a nema obaveze da se polaže specijalistički ispit - uvek možeš bez pritiska raditi kao asistent doktora, odnosno specijalizant“, priča Majda svoja iskustva.

Htela je nazad, ali…

Želja za znanjem i razvijanjem bila je misao vodilja i Omišanke Ane Ćorić. Ona je 2010. dobila Dekanovu nagradu za najbolji naučni rad na Medicinskom fakultetu u Zagrebu, a 2011. je bila među Top 100 Nacionalovih studenata. „Odlučila sam da napravim pauzu u profesionalnom životu lekarke i da se negde u inostranstvu neko vreme bavim naukom. Posle toga sam htela da se s novim znanjima i spoznajama vratim u Hrvatsku“, navodi Ana. Za nju je, kaže, logičan izbor bila Nemačka jer, kako kaže, u toj državi nauka čini okosnicu industriji, a u napredak nauke i istraživanja ulaže se i šakom i kapom.

Mentora je pronašla u univerzitetskoj klinici Ependorf u Hamburgu u željenom području zanimanja – ljudske genetike. Potom je sledio najteži deo: sređivanje papirologije. „Ta je procedura potrajala nekih šest meseci, uključivala je dosta birokratije i posećivanja međunarodnih ureda, slanja e-mailova, potvrda s fakulteta…“, prisjeća se Ana. Kako Hrvatska još nije bila u Evropskoj uniji u vreme kad je trebalo da dođe u Nemačku, bila joj je potrebna i boravišna viza. „Sve to za mene je predstavljalo jako veliki stres, koštalo je novaca i živaca. Unatoč svesrdnoj pomoći s nemačke strane nije bilo jednostavno. Ali, jednom kada se uđe u sistem, sve je lakše.“

Iako je u međuvremenu odradila obavezni staž u Zagrebu, planovi se nekada nenadano menjaju, sa smeškom kaže Ana Ćorić: „Prvi plan je bio povratak u Hrvatsku. Ali trenutno, s obzirom na uslove rada i organizacije koji se ovde nude, kao i mogućnosti ostanka, dvoumim se o povratku. Ali pustiću da prođe još malo vremena dok ne odbranim svoju doktorsku disertaciju, pa onda videti šta i kako dalje“, zaključuje ta mlada Omišanka.