„Galeb“, Marina Abramović, robotika i Mljet

Zidojče cajtung pod naslovom: „Titov zarđali Galeb" piše o „plovećoj rezidenciji jugoslovenskog vladara", brodu koji bi sada „trebalo da postane muzej – a u Hrvatskoj se spore oko toga šta to nasleđe danas znači". U članku je izneta kompletna istorija broda, od aprila 1938, kada je brod sagrađen u Đenovi i dobio ime RAMB III, skraćenicu za Kraljevsko italijansko društvo za trgovinu bananama. „Brod je trebalo da iz luka na Crvenom moru prevozi banane iz afričkih kolonija u otadžbinu". Ali, do toga nikada nije došlo, jer je brod postao deo Musolinijeve ratne flote i jedan britanski torpedo ga je teško oštetio, pa je prebačen u jednu luku na Siciliji.

„Posle kapitulacije Italije u septembru 1943, nemačka ratna mornarica je zaplenila brod, nazvala ga „Kibic" i on je služio za postavljanje mina – tokom narednih meseci je postavio više od 5000 mina u severnom delu Jadranskog mora dok 1944. u riječkoj luci nije potopljen u jednom vazdušnom napadu."

„Tri godine je proveo na dnu luke, a onda je jugoslovenska vlada u novembru 1947. naložila da se on izvuče – inženjeri su u šupljine ubacili cilindre u koje je upumpan vazduh, i tako je brod težak 4500 tona u martu 1948 ponovo isplivao na površinu. Rasturen je na delove i ponovo sklopljen. U julu 1952. je pod imenom „Galeb", postao školski brod jugoslovenske mornarice. Ubrzo zatim, brod je posetio predsednik Josip Broz Tito. „Galeb" mu se toliko svideo da je naredio da se preuredi za njega. Do svoje smrti 1980, Tito je na brodu proveo ukupno 549 dana i njime oplovio 33 zemlje. Govorilo se da se plašio letenja avionom".

„Tito je umro 1980, „Galeb" je ponovo postao školski brod" – list piše da je za vreme jugoslovenskih ratova brod bio u Crnoj Gori, gde je počeo da propada; godine 2000. ga je od crnogorske vlade otkupio jedan grčki biznismen koji ga je prebacio u Rijeku na popravke sa namerom da ga preuredi u svoju privatnu jahtu, no, ostao je bez novca; hrvatska vlada je 2006. proglasila „Galeb" za nacionalnu kulturnu baštinu, a 2009. ga je kupio grad Rijeka da bi od njega načinila muzej".

Sada se vodi spor oko finansiranja renoviranja broda i njegovog pretvaranja u muzej i hotel.

Berliner cajtung piše o Nemačkom centru za robotiku koji je otvoren u Tuzli. „Ideja da se studenti sa drugog kraja sveta šalju baš na zapostavljen severoistok najzapostavljenije balkanske države, potiče od Muamera Babajića, minhenskog preduzimača koji je sa svim vrstama „industrijskih uslužnih delatnosti" već ostvario veliki uspeh. On tu školuje ljude već petu godinu. Sada je u zemlju iz koje potiču njegovi roditelji doveo buduće inženjere robotike sa australijskog univerziteta La trob. Studenti, opet, dolaze iz Indije, Vijetnama, Venecuele, Kenije i Australije."

„Ideja je bila sigurno originalna, možda i luckasta. Ali, nije je bilo teško ostvariti. Industrijskim robotima treba samo učitati prave naredbe da bi radili ono što se traži, i to u Palo Altu baš kao i u Tuzli. Lokalne vlasti nisu od velike pomoći, ali ni ne smetaju. A rad potpomaže i Nemačko ministarstvo za provrednu saradnju."

„Stručna obuka – to bi mogla biti formula uspeha za Bosnu i čitav Balkan. Tuzla, treži po veličini grad u zemlji i nekada važan industrijski centar, od početka devedesetih godina je izgubio dobrih 20 odsto stanovnika. Drugi regioni su još teže pogođeni. Robotičarski preduzimač Babajić, rođen 1980. u Erlangenu, ima biografiju koja je tipična za region: gastarbajtersko dete, rastao kod babe i dede u Bosni, da bi se sa deset godina vratio u Franačku. Ovde skoro svako ima rođake u Nemačkoj, kaže – ili je tamo već živeo."

„Početkom novog milenijuma je još vladala nada da će zapadne, pre svega nemačke, firme započeti snažno investiranje u region u kojem je zavladao mir. Ali, ta nada se brzo istopila. Ovde budućnost znači: odlazak u inostranstvo", piše, između ostalog, u opširnoj reportaži objavljenoj u Berliner cajtungu.

Dnevnik Velt je objavio poduži tekst pod naslovom „Na ivici osmeha" o tome kako „Umetnost i život u slučaju umetnice performansa Marine Abramović ne mogu da se razdvoje. Njena lična legenda se sada proverava, jer posle 45 godina ona ponovo izlaže u svojoj domovini Srbiji".

„Kritika se već duže vremena može čuti iz njene domovine. Godine 2011. je Marina Abramović htela da otvori centra za performanse u Crnoj Gori, u Cetinju, mestu iz kojeg su došli njeni roditelji. Kada je 2016. objavljena njena biografija „Prolazim kroz zidove", koju je napisala zajedno sa fantomskim autorom Džemsom Kaplanom, ponovo su se javile kritike na račun 72-godišnje umetnice. Optužbe imaju težinu. Niko drugi do njen mlađi brat Velimir Abramović, priznati profesor filozofije, optužuje je da je falsifikovala svoju biografiju. Da je herojska priča i majci i ocu kao Titovim partizanima stilizovana, ako ne i izmišljena. Da ona pokušava da sistematski zataška sopstvene aktivnosti u Komunističkoj partiji. Da je zamela trag svim fotografijama iz svog detinjstva. Da više ništa nije u posedu porodice. O tim optužbama je ove nedelje izveštavao Frankfurter algemajne cajtung i time pokrenuo debatu o moralu umetnosti. Koliko istine je potrebno savremenoj umetnosti? Ili, bolje: koliko laži ona može da podnese?", redovi su kojim počinje članak o Marini Abramović.

Isti list u tekstu pod naslovom „Trag moreplovca" piše o ostrvu Mljetu. Tamo „nije potrebna navigacija, postoji samo jedna ulica. Ostrvo je dugačko oko 50 i široko oko tri kilometra, u zapadnom delu je nacionalni park, u istočnom – peščana plaža, između – 17 malih sela i ukupno jedva 1000 stanovnika."

„I Odisej, jedna od najpoznatijih figura grčke mitologije, bio je – kako se priča – na Mljetu. Posle brodoloma, more ga je izbacilo na obalu ostrva. Tu je Odisej ostao čitavih sedam godina. Glavni razlog za to je bila morska nimfa Kalipso, sa kojom je dobio nekoliko dece, dok su kod kuće u Grčkoj na njega čekali supruga, dete i pas. I na kraju se tamo i vratio."

„Ovom hrvatskom ostrvu – petom po veličini – nije potreban Odisej kao tabla – ono stoji za sebe. Onaj ko hoće opuštanje, u Sobri može da iznajmi automobil i preko serpentina sa pogledom na more vozi kroz šume. Onaj ko hoće da se kupa na peščanoj plaži, može da ode na istočni deo ostrva. A one koji vole jezera privlači zapadni deo. Tamo se nalazi nacionalni park veličine do 5400 hektara, a u njemu živi više od 100 vrsta ptica i gotovo 650 vrsta biljaka, tu su lasice i ježevi, jedan manastir i dva jezera. Zovu se Veliko i Malo jezero – oba su slana jer su povezana s morem."

Priredio: Saša Bojić