Analiza je tačna. Ministar spoljnih poslova Zigmar Gabrijel je u fondaciji Kerber skicirao kako izgleda svet koji više nije u fazi preloma, već je zapravo već promenjen. Ukratko – posleratni poredak je okončan, američko stoleće je otišlo u istoriju, Kina teži ka na globalnom planu dobije sve veći značaj, SAD se povlače u nacionalizam i egoizam. Svaki vakuum u svetskoj politici popunjavaju drugi – onaj u Siriji, na primer, popunjava Rusija. Ili onaj u Africi – Kina. A Evropa, prema Gabrijelovim rečima, ne sme više da moralistički kuka sa „aut-linije“, već mora da jasno definiše svoje interese i da strateški razmišlja.
Pročitajte još: Tramp izoluje Ameriku
Drugim rečima: treba počistiti sopstveno dvorište i produbiti evropsku integraciju – sve i ako to u ovom trenutku ne izgleda popularno. A treba i tražiti partnere gde god se nude, i to ne uvek – po starom refleksu – s druge strane Atlantika. Sve je to lepo, ali na ovom mestu evo prvog prigovora:
Primedba broj jedan
Da li je tačno da se promena SAD odvija nezavisno od Donalda Trampa? Da je uloga svetske sile, branioca demokratije, slobode i Evrope, onakva kakvom je pamtimo, zaista prošla za sva vremena? Tačno je kada Gabrijel kaže: uskoro će u SAD više ljudi imati afričke i latinoameričke korene nego – kao u dosadašnjoj istoriji – evropske. Ali, zar u SAD nema velikih protesta protiv egomanskog predsednika? Protiv njegove arogancije i zaborava? Nije li, i pored brutalne predizborne kampanje, više ljudi glasalo za krajnje neomiljenu Hilari Klinton nego za Trampa, upravo da bi sprečili najgore? Možda je Gabrijel malo prerano otpisao SAD, pa i kada naglašava da Vašington „ostaje naš najvažniji saveznik“. Možda iz te analize izbija nestrpljenje zbog želje da se konačno ozbiljno pristupi evropskom projektu.
Primedba broj dva
Evo i zamerke broj dva. Gabrijel je u pravu: Evropa mora da se podseti na sopstvene vrednosti, da nastoji da sama postane moćna, jer, svet bez polova moći je opasan pre svega za Nemačku. Ali, on pri tome pre svega govori o saradnji sa Francuskom. U svom govoru je samo jednom pomenuo Veliku Britaniju – kada se kratko osvrnuo na „Bregzit“. Zar ne bi bilo bolje da Berlin i Pariz zajedno traže podršku svih Evropljana, nezavisno od EU? Podršku Londona, juga, pa i istočnih Evropljana, koliko to god nerealno zvučalo u ovom trenutku? Ako već Evropa, onda – svi.
Na ovom mestu se vidi Gabrijelovo nezadovoljstvo time što Nemačka još nije odgovorila na dalekosežne reformske planove francuskog predsednika Makrona. A još više – neodlučnost kancelarke Angele Merkel. „Kada je reč o evropskim idejama, Francuska vodi sa 10:0“, rekao je Gabrijel u svom predavanju. Opet to nestrpljenje.
Pročitajte još: Emanuel Makron - spasilac ili mučitelj
Samoreklama
Ono može da se protumači i time što je u pitanju bila neka vrsta samoreklamiranja za ostanak na funkciji ministra spoljnih poslova. Još pre nekoliko dana, dok su vođeni pregovori o formiranju koalicije Demohrišćana, Liberala i Zelenih, izgledalo je kao da je Gabrijelova karijera okončana. Sada će njegova partija uskoro pregovarati sa CDU/CSU o ostanku na vlasti. I možda će Gabrijel biti ministar i u novoj vladi. Sve to brzo ide.
I pored svega toga, Gabrijelova analiza je ispravna i oštra. No, ako je tačno da je sve fluidno, moguće su i iznenadne promene nabolje: u SAD, možda čak i u Velikoj Britaniji. Nije zgorega i to imati u vidu. U svakom slučaju, jezgro Gabrijelovog izlaganja: hajdemo, Evropo, u akciju, dosta je bilo tavorenja pored aut-linije – tačno je. Ima dovoljno vrednosti koje treba braniti, i to najbolje – sa puno pameti i nešto manje morala.