"Frankenštajnova laboratorija" u Albaniji

Tekst ima naslov "Kuća na kraju sveta“ i govori o podrumima Burelja, varošice koja je, prema tvrdnjama Del Ponteove, bila poprište događaja. Do 300 zarobljenika, uglavnom Srba, prema informacijama bivše glavne tužiteljke Haškog tribunala, pripadnici UČK su posle rata 1999. odvuklli u Kukeš i Tropoju i tamo ih zatvorili. Zatim su najmlađe i najsnažnije odatle odveli u jedno selo pored Burelja.

Kuća strave

Karla Del Ponte se poziva na osam svedoka koji su nezavisno jedan od drugog izneli iste priče. U jednoj žutoj kući, jedna soba u prizemlju služila je navodno kao provizorna operaciona sala. Jedan lekar, kosovski Albanac iz Peći sa velikim kukastim nosem, tu je povadio organe pedesetorici zatočenika. Ti organi su, kako Karla Del Ponte dalje tvrdi, preko aerdoroma u Tirani prebacivani u inostranstvo, gde su pacijenti koji su to mogli da plate već čekali na transplantacije.

No, najgrozniji deo priče o ovoj, kako je „Špigel“ zove, nekoj vrsti Frankenštajnove laboratorije, ispucan je u prazno, piše ovaj časopis. Citat: "Pravnici (Del Ponte), koja je sada ambasador Švajcarske u Argentini, njena vlada zabranila je da govori o tome; njena bivša portparolka se distancirala od nje rekavši da Del Ponte prenosi samo glasine i da nema dokaza za ono što tvrdi. Znači morali smo sami da odemo tamo“, piše reporter Špigla. "Selo o kome se radi zove se Ribe i do njega se može doći samo makadamskim putem. Navodna kuća strave nije samo na kraju sela; ona je doslovce na kraju civlizacije. Iza kuće je neprohodan put zarastao u grmlje, na padini koju stanari očigledno koriste kao deponiju smeća. A iza toga su brda i brežuljci koji kao da se protežu u beskraj.“

Oklevetao ga komšija

Sledi opis razgovora sa gazdom, 77-godišnjim Abdulom Katučijem, fanatičnim pristalicom kralja Zogua. Katuči prenosi kako su jednog dana, u februaru 2004, teško naoružani policajci i stranci, u pratnji jednog albanskog advokata, banuli u kuću i bukvalno je čitavu prevrnuli. Ne samo što su pretresli stvari, već su sakupili i svo đubre i čak pikavce, a sve sobe su poprskali nekakvom hemijskom supstancom kako bi našli tragove krvi. Katuči se požalio kako je cela porodica, zajedno sa tek mesec dana starom unučicom, morala zbog toga da provede dve noći van kuće, na hladnoći.

Tim Ujedinjenih nacija se, kaže ovaj starac, najviše zanimao za jednu prostoriju u prizemlju, gde se betonski pod ofarban u crno potpuno razlikuje od ostalih podova u kući. Na više mesta u podu su pukotine, koje su istražitelji želeli da prošire, da razbiju pod, da vide šta je ispod. Ali, onda im je starac rekao da to može samo ako mu plate odštetu. Na šta su se muškarci i jedna žena iz, kako kaže Katuči, sedam nacija, povukli.

Katuči kaže da je tek u aprilu, po objavljivanju knjige Karle Del Ponte, saznao šta su ti ljudi tražili. Starina kaže da bi, da nije tako siromašan, tu ženu najradije tužio Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu. I da ga je oklevetao jedan komšija.

Kad unuci govore

No, u čitavoj priči ima čudnih momenata.

Kad god Katuči zapne sa svojim objašnjenjima, u reč upadaju njegovi unuci. Jer, on nije mogao da odgovori na sva pitanja. Na primer, čemu služe špricevi, zavoji, prazne flaše za infuziju, rastvori za opuštanje mišića, koje su istražitelji Ujedinjenih nacija našli na obali reke pored kuće. Unuci kažu da lokalno stanovništvo u selu gde nema brze medicinske pomoći samo sebi daje injekcije.

Istražitelji su našli i tragove krvi. Jedna unuka je objasnila da je to krv jedne žene koja se tu porađala.

A zašto je kuća, koju su svi svedoci opisali kao žutu, sada blještavo bela? A ispod bele farbe ponegde izbija žuta.

Unuka kaže, to je ofarbano zbog jedne svadbe koja je tu bila.

Stanovnici mesta nisu dali istražiteljima da otvore nekoliko grobova nađenih u blizini kuće. Ondašnji svedoci su nestali. Nigde ih nema. Poslednje nade da se nešto otkrije povezane su sa Dikom Martijem, specijalnim istražiteljem Saveta Evrope. On će u roku od dve godine da vrši svoju istragu.