Frankenštajn na točkovima
Još jedan udes sa autonomnim vozilom… Senzori automobila nisu prepoznali pešakinju koja je gurala bicikl pored puta…
Pri tome je u pitanju drugi od pet nivoa takozvane autonomne vožnje: onaj na kojem se već nalaze automobili više klase – nivo na kojem vozač u pravilnim vremenskim razmacima mora da nadgleda instrumente.
Mada bismo ubrzo – ako je verovati velikim koncernima – mogli stići i do petog nivoa: onog na kojem u kabini više nema volana, niti vozača – samo putnici…
Samovozeći, autonomni, pametni, automobili-roboti, već prema tome ko ih i iz koje perspektive posmatra, pravi su vesnici budućnosti kakva se građanima nameće kao prirodan nastavak sadašnjosti. A pošto je sadašnjost budućnost koja je već počela, veliki automobilski koncerni i centri za takozvanu veštačku inteligenciju se ponašaju kao da su njihovi roboti na (uglavnom) četiri točka zreli za saobraćaj i tržište i da se najveće prepreke za njihovo korišćenje nalaze – u glavama građana koji su donedavno mogli da nazovu sebe vozačima.
- pročitajte još: Nemački dizelaši još daleko od Srbije
Čak je i nemačka kancelarka Angela Merkel u junu prošle godine rekla da „ćemo za dvadeset godina smeti sami da vozimo automobile samo sa posebnom dozvolom“ (...) „jer smo mi najveća opasnost“.
Ako izuzmemo to što kancelarka – što već spada u njen stil izražavanja – nije definisala ni ko su to „mi“ (Nemci? „Zapad“? I Srbi? I Afrikanci? Svi ljudi sveta?) ni za šta „smo“ to „mi“ „opasnost“ (da je mislila samo na saobraćaj, rekla bi ona to već...), mogu samo da konstatujem da je dobro što je Merkelova to izgovorila u dalekoj Argentini, za vreme posete koju su nemački mediji jedva stigli da zabeleže.
Tako je gotovo nezapaženo prošla vest koja prosečnom nemačkom vozaču može da zagorča život više i od samog Vladimira Putina, dežurnog vinovnika svega što koči napredak Zapada. U Nemačkoj, gde se slogan iz sredine sedamdesetih „Slobodna vožnja za slobodne građane“ uglavnom povezuje sa činjenicom da nema generalnog ograničenja brzine na auto-putevima, veliki broj ljudi, (slobodno mogu da kažem: prevashodno muškaraca) pedalu gasa smatra jednom od poslednjih poluga koju može da pritiska samostalno i po sopstvenom nahođenju.
Onaj ko nju (zajedno sa volanom) hoće da im oduzme, mora dobro da povede računa o tome šta će im ponuditi zauzvrat.
Ta ponuda je trenutno mršava. Najmoderniji sistemi autonomne vožnje ugrađeni u vozila serijske proizvodnje moraju da budu pod stalnim nadzorom – vozača. Na primer, za vreme vožnje auto-putem u autonomnom modusu, vozač mora da dodirne volan u tačno određenim vremenskim intervalima – inače se automobil zaustavlja.
Nadzor se odnosi i na druge elemente vožnje, na primer, samostalno parkiranje ili držanje automobila na pravcu usred kolovozne trake. Najnovije istraživanje naučnika iz Kemptena je pokazalo da to nadziranje stvara mnogo veći stres nego obična vožnja automobila.
No, i to je možda stvar navike.
Meni kao najveći problem izgleda to što autonomni automobili još uvek nemaju – i ko zna da li će ikada imati – sposobnost kognicije. Reagovanje pomoću senzora je jedna stvar, a formiranje slike kompletne saobraćajne situacije, procena i donošenje odluke sa reakcijom, dakle, razmišljanje – nešto sasvim drugo.
Dok ga ne budu imali, samovozeći automobili će morati da budu pod nadzorom. Da se ne bi pretvorili u Frankenštajne na točkovima.
A kada ga steknu, njihovo jastvo svakako neće biti tako samostalno kao što izgleda. Njime će raspolagati veliki koncerni, koji će u svoje mozgove na četiri točka ugrađivati načine ponašanja i reagovanja. Pod kontrolom države.
Mene pomisao na to ne veseli. Mogućnost da se jednom, za vreme vožnje sa radnog mesta ka toplom domu, sva vrata mog automobila odjednom zaključaju, i da on odjednom krene u nepoznatom pravcu, dok mu očajnički naređujem da se zaustavi, ali on odgovara uvek istim: „Bojim se da to ne mogu da učinim, Dejv“ – to je košmar koji ne želim da doživim.
- pročitajte još: Dizel: zapanjujuće činjenice
Neka me slobodno svi smatraju paranoičnim. Videćemo šta će se desiti kada, koliko sutra, prvi autonomni automobil bude morao da sam odlučuje između jedine dve mogućnosti: da sa svojim putnicima skrene u provaliju ili da nastavi ravno – u grupu pešaka. Hoće li odluku donositi na osnovu starosti putnika i pešaka? Na osnovu njihovog pola, roda, broja, imovinskog stanja, verovatnoće da se dobije ili izgubi sudski proces koji će uslediti, na osnovu procene ko je korisniji a ko opasniji za državu, ko je zdraviji i sa boljim šansama da preživi? Na osnovu svega toga zajedno?
Nedavno sam saznao da je u Nemačkoj na deonici auto-puta A9 između Minhena i Ingolštata dozvoljeno testiranje autonomaša. Moram da naglasim da prilikom tog testiranja kunići nisu samo oni koji sede u test-vozilu, već i svi okolni učesnici u saobraćaju – iako ih niko nije pitao da li na to pristaju.
Užas.