Fikus-botanika Vučićeve vladavine
30. avgust 2017.
Stupanjem na dužnost predsednika Srbije, i realno manjim zvaničnim ovlašćenjima, Aleksandar Vućić se dolazeći na posao suočio sa praznim kalendarom. Ako tog dana nema nekog zalutalog ambasadora sa akreditivima, ili neke dodele ordenja, pred njim je praktično prazan radni dan. Kako bi se taj dan nekako ispunio predsednik Srbije je odlučio da nema tog značajnog ili manje važnog događaja kome neće prisustvovati: roštiljijada, sajam šljiva, sajam viteštva, otvaranje robne kuće, posete fabrici, sastanak sa MMF-om, problemi malinara, diplomatski skandal s Makedonijom… Možete računati da će Vučić lično preseći svaku vrpcu, pipnuti svaki ašov i obrati svaku šljivu. A ako ste kojim slučajem propustili potpis ispod slike na televizijskim ekranima, teško biste pogodili da Aleksandar Vučić više nije premijer već „samo“ predsednik Srbije.
Glavni urednik novine „Danas“ Dragoljub Petrović primećuje da se Aleksandar Vučić ne ponaša samo kao predsednik i premijer, „već i kao trener fudbalskog kluba Crvena Zvezda – koji mu posvećuje pobede – jer i njih izgleda savetuje kako da igraju i koju taktiku da upotrebe na međunarodnim utakmicama“.
Radikalska pamet
Ustavna ovlašćenja predsednika Srbije vrlo su jasna, ali su isto tako podložna i kreativnim tumačenjima. Stoga je teško povući granicu kada kreće kršenje ustavnih nadležnosti. U svakom slučaju, utvrđivanje i vođenje politika je nadležnost srpske vlade. Ako se kao primer uzme nedavna diplomatska kriza sa Makedonijom, kada je predsednik Srbije pregovarao sa premijerom Makedonije, srpska premijerka Ana Brnabić je opravdanje za svoj status posmatrača pronašla u odredbi Ustava Srbije koja kaže da „predsednik predstavlja Srbiju u zemlji i inostranstvu“.
Vladimir Milutinović, urednik internet-portala „Dvogled“, kaže da ta situacija naravno ne može da se podvede pod tu odrednicu i da je kršenje ustava ako vi prisvajate ingerencije drugih grana vlasti: „Ja bih rekao da je to neka vrsta radikalske pameti – gde sve može da vam znači bilo šta i gde sve možete da izvrnete naopako. I na taj način se potpuno negira duh ustava.“
Kriza sa Makedonijom predstavljala je samo kulminaciju nemešanja premijerke u svoj posao. Na skoro svako pitanje o spoljnoj politici zemlje ili nije imala mišljenje, ili se pozivala na predsednika Srbije Vučića i ministra spoljnih poslova Dačića. A „neko posebno mišljenje nema ni o tome kako zvuči polemika o pitanju Kosova“. Da li je na taj način premijerka opravdala status Vučićevog fikusa na mestu premijera? Dragoljub Petrović smatra da bi ipak trebalo priznati da bi Vučić u fikus pretvorio i nekoga ko je jača politička figura od Ane Brnabić: „Svako bi vremenom postao fikus na tom mestu. To je prosto botanika Vučićeve vlasti. Pošto sam sebe doživljava kao vrhovnog komandanta svega – od fudbala, do vojske i roštiljijade – on ne dozvoljava da se bilo koji funkcioner istakne ili ugrozi njegovu popularnost.“
Putujući medijski karavan
Vođen logikom kako nema tog sitnog događaja koje kamere ružičastih televizija neće pretvoriti u istorijski susret epskih razmera, predsednik Srbije rokovnik je ispunio i predsedničkim i premijerskim obavezama. Kada saberete te dve vrste obaveza dobijate dvadesetčetvoročasovni putujući medijski karavan i konferencije za štampu na kojima se govori o svemu osim o šljivama i roštilju. Dragoljub Petrović stoga primećuje da se Vučić pojavljuje na mestima na kojima ga nije bilo dok je bio premijer i da je sada praktično u još većoj medijskoj ofanzivi: „I onda na svim tim dešavanjima priča o svemu: ekonomiji, Evropskoj uniji, otvaranju fabrika, auto putevima ili o napadima medija na njega.“
Mi smo i ranije, u vreme Borisa Tadića, imali situacije da se neke ingerencije prebace na predsednika Srbije, ali sada se Vučić veoma komotno ponaša kao premijer, kaže Vladimir Milutinović. „Nema nikakve dileme da se u tom smislu i Ana Brnabić, na neki način, može posmatrati više kao prvi potpredsednik vlade. Ona je zadužena za određene stvari, verovatno za taj IT sektor, i ništa drugo niti vodi ili koordinira, ili vodi bilo kakvu politiku“, smatra Milutinović.
Zaboravljeni Vučić?
Jedan od razloga predsednikove ‘roštiljam kod Ikee u Srbiji pod šljivama’ medijsko-političke ofanzive može biti i zebnja da su zapadni partneri zaboravili na Vučića. Možda bi i tu trebalo tražiti razloge za iznenadne regionalne napetosti koje se, nakon malo drame, uspešno rešavaju, a Vučić ponovo potvrđuje status regionalnog stuba stabilnosti. Činjenica da su formati brojnih regionalnih i evropskih inicijativa predviđani za premijere država i da se na takve skupove i susrete predsednik Srbije ne poziva, očito nije nešto što Aleksandar Vučić oduševljeno prihvata.
Dragoljub Petrović misli da su stranci „svesni da je Vučić adresa na koju bi se trebalo javiti ako nešto želite da sprovedete, a da je eventualno zaobilaženje Vučića više stvar protokola. Možda je na početku izgledalo kao da on ima komplekse što ga nema svuda, ali sada ga ima sve više i na skupovima na koje ga niko nije ni zvao“. Vladimir Milutinović ocenjuje da je Vučić naš problem i da „Evropa nema nikakav problem sa Vučićem, niti će ga imati. Moje mišljenje je da Vučićev dan izgleda potpuno isto kao kad je bio premijer – osim što ne sedi na sednicama vlade“.