Fanfare za legendarnog dirigenta

Postoji li u klasičnoj muzici nešto poznatije od početka Betovenove Pete simfonije. Ta muzika označava vrlo dinamični tok razvoja muzičke istorije. Dirigent Kurt Mazur je za četiri uzastopne večeri u Drezdenu pripremio program sa ništa manje nego osam od devet Betovenovih simfonija. Već sama ta činjenica predstavlja veliki fizički izazov za starog dirigenta koji boluje od Parkinsonove bolesti. To se pokazalo već prve večeri kada su na programu bile tri Betovenove simfonije. Druga simfonija je otkazana.

Za čuvenog dirigenta nastup u Drezdenu ima posebno značenje: „Drezdenska filharmonija je uvek za mene predstavljala moj dom. To je bio prvi orkestar prema kome sam imao veliko poštovanje. Oni su mi pružili osnovu, bazu, koja mi je poklonila samopouzdanje i sve drugo što je kasnije došlo.“

Muzika kao potreba

Mazur je od 1967. do 1972. godine bio šef Drezdenske filharmonije, a danas je počasni dirigent. Naziva je nebeskim orkestrom koji neguje specifični, drezdenski stil u muzici. Taj stil veoma je uticao na samog Mazura: „Uticaj tog prefinjenog muzičkog stila i kultivisanog načina muziciranja, bio je veoma, veoma veliki.“

Betoven je za Mazura uvek imao duboko značenje: „Za mene muzika nije uvek imala predstavljala zadovoljstvo. Pre je bila potreba.“

Ozbiljnost njegovog sviranja prenela se na oduševljenu publiku među kojom je bila i čuvena violinistkinja Ane Sofi Muter. Starog maestra publika je sve četiri večeri pozdravljala ovacijama. Mogućnost da čuvenog maestra slušaju u Minhenu, privukla je veliki broj obožavatelja. Sve četiri večeri dvorana je bila prepuna. Jedan glas iz oduševljene publike govori u ime mnogih koji su prisustvovali koncertima Kurta Mazura: „Uvek me je uzbuđivalo sve ono što je on uradio. Isto je i sada kada je već stari umetnik, koji je još uvek veoma ubedljiv. Veoma sam impresioniran.“

Znak slobode

Njegova dirigovanje je sada, zbog starosti, svedeno na minimum. Međutim, poznatom umetniku oduvek je bila važnija zajednička interpretacija, nego kontrola nad muzičarima u orkestru: „Mrzim kada neko iskušava svoju vlast, a pogotovo mrzim kada menadžeri pokušavaju da na neki način da nametnu svoju volju.

Naravno da je kraj Devete Betovenove simfonije i u tom smislu ostavio utisak na publiku. „Svi ljudi su braća“ – za Mazura ne predstavlja samo deklarativni stih. Fanfare na kraju Pete simfonije su za Mazura znak slobode.

Autori: Tim Keric / Željka Bašić-Savić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković