Evropski Pulicer za „strane plaćenike“

Sa zvaničnom potvrdom da su najbolji istraživački novinari u Evropi, nazad u svojih nekoliko kvadrata, među gomilu papira, poneku uramljenu naslovnicu koju su osvojili svojim istraživanjima i u nove borbe sa dokumentima, institucijama, izvorima i donatorima. Novinari Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS), vratili su se iz Amsterdama gde im je uručena Evropska novinarska nagrada za istraživačko novinarstvo, u državu u kojoj će, kako kažu, neko ponovo da se „dere na njih na konferenciji za štampu“.

Evropskog Pulicera, kako se kolokvijalno naziva ta prestižna nagrada, osvojili su za seriju tekstova o korupciji i organizovanom kriminalu u Srbiji, kojima su pokazali da se borba protiv korupcije svodi na hapšenja pred kamerama, da suđenja za najteža krivična dela traju godinama, da su sudije i tužioci pod konstantnim pritiskom vlasti, dok među advokatima postoji manji broj privilegovanih koji ostvaruju mnogo veće zarade od drugih kolega.

U konkurenciji sa najvećim svetskim medijima, poput Fajnenšel tajmsa ili istraživača iz celog sveta okupljenih oko projekta Panamski dokumenti, već je i sama nominacija bila pobeda, kažu u CINS-u. „Konstantno imaš problem s prihodima i ne znaš da li ćeš imati platu, koliko će ljudi za godinu dana biti ovde i onda budemo nominovani sa ljudima koji iza sebe imaju sistem i imaju mnogo bolje resurse“, priča za DW novinarka CINS-a Milica Šarić. Njena koleginica Ivana Jeremić dodaje da su, uprkos ograničenim resursima, pokazali da svojim veštinama mogu da stanu rame uz rame s evropskim kolegama. „Mi smo te veštine uspeli da primenimo u drastičnijim i težim uslovima, i onda je taj uspeh još veći. Jer ti se ne boriš samo sa klasičnim problemima jednog novinara, nego se boriš sa egzistencijalnim problemima i sa samim sobom – zašto ja ovo radim, ima li svrhe“, priča Ivana Jeremić.

Sudeći po obrazloženju nagrade – ima, jer su svojim radom „ispunili najosnovnije obećanje  istraživačkih novinara građanima: podigli su zavesu korupcije i pustili svetlost da je obasja“. „Žiri je objasnio da je razlika u tome što su Panamski dokumenti nastali tako što su novinari dobili sirove, tajne podatke, koje su potom analizirali, ali mi smo sami našli priču, iskopali podatke i tragali šest meseci za nečim, ne znajući šta ćemo da dobijemo, a to je, kako stoji u obrazloženju, glavni i osnovni posao novinara“, priča Šarić.

Rudarski posao

CINS je do sada šest puta osvajao godišnju nagradu Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) za istraživačko novinarstvo – između ostalog i za serijal tekstova o kontroverznom biznismenu Miroslavu Miškoviću, narko-bosu Darku Šariću i Bus-plus sistemu u Beogradu. „Krećemo od pretpostavke da je u srpskom društvu sve korumpirano. Ovde se ta rečenica tako lako izgovara, a to je tako ozbiljna rečenica i previše velika optužba. Da bismo mi stavili naslov Državu ne zanima borba protiv korupcije, mi moramo to i da dokažemo. Zato su naši tekstovi svedočanstvo o tome da u državi Srbiji postoji korupcija na sistemskom nivou, i to dokazana, a ne kao ocena analitičara“, priča novinarka CINS-a Anđela Milivojević.

A ako ne možeš da dokažeš, ne možeš ni da objaviš, kažu u CINS-u. Zato su se za nagrađenu priču o postavljanju advokata po službenoj dužnosti borili čak dve godine, kako bi na kraju stigli do rečenice: „Tri advokata zaradili više nego svih 500 zajedno“. Iza tih redova, kažu, stoje stotine zahteva za pristup informacijama od javnog značaja i razgovori s institucijama koje ponekad i ne znaju da poseduju neke informacije ili ne vode statistiku. „Prikupljanje tih podataka je bilo potpuni pakao, jer su neki odgovori bili pisani rukom, pa ti treba vremena samo da dešifruješ šta piše“, seća se Šarić.

Na unošenju podataka u tabelu koja je na kraju imala oko 25.000 unosa, radila je cela redakcija, ali i članovi porodice i prijatelji – celo leto, dnevnu i noćnu smenu. „Problem je bila i relevantnost podataka, jer institucije ne vode mnogo računa, pa smo morali da proverimo da li je to sve to tačno“, priča Šarić. Zato su kroz podatke prolazili tri puta, da bi, tek nakon završene tabele, analizirali šta u sistemu nije u redu. „Onda ide novinarski rad, zvanje velikog broja ljudi, traženje dodatnih informacija, konsultovanje eksperata, pisanje. A to je samo jedna priča“, priča urednik CINS-a Dino Jahić.

Stranoplaćenička logika

Radeći svoj posao, često rade i posao institucija, jer sakupljaju podatke koje bi one trebalo već da imaju – uređene, transparentne i digitalizovane. Te institucije na njihova pisanja, međutim, ostaju neme. „Ljudi s kojima smo razgovarali u Amsterdamu bili su šokirani – sve to ste objavili i ništa. Priče o doktoratima, na primer. Šta god da otkriješ da je neko plagirao – svi ostaju, sve je super. Čak i u državama koje takođe imaju probleme s medijima i demokratijom, ti ljudi budu smenjeni, a mi moramo da izmišljamo i da se pravdamo zašto toga nema“, kaže Jahić.

Pravdanje im je svakodnevica i u Srbiji, jer je, kako kažu, stvorena atmosfera u kojoj ljudi veruju da neko dođe, istrese vreću para i kaže: „E sad morate da proverite doktorat Jorgovanke Tabaković“. „Meni se čini da smo stalno u toj situaciji, jer nije to samo naslovnica Informera ili nekog provladinog tabloida ili poslanici koji mašu fotografijama. Konstantno imam osećaj da moramo da se pravdamo – objavili smo super priču, ali nismo neprijatelji države – i to je prilično glup osećaj“, priča Dino. „Stalno je pitanje ko vas finansira, ko stoji iza vas, zašto vi to radite. Pa radimo zato što smo novinari, zato što bi trebalo neko da radi taj posao, zato što u normalnim društvima mnogo drugih novinara radi taj posao.“

Taj posao ne zavisi od toga ko je na vlasti, dodaju novinari CINS-a i podsećaju na to da je CINS pisao o svima, jer je normalno da vlast bude izložena proveri javnosti. „Stranoplaćenički napadi su klasična vrsta logičke greške i zamene teza. Nijedan funkcioner nikada nije rekao: Ovo vam u tekstu nije tačno, jer nema šta da napadne u tekstu“, dodaje Anđela.

Te tekstove, međutim, mediji u Srbiji retko prenose. Oni se uglavnom drže oprobane prakse da objavljuju reakcije na vesti koje kod njih ne postoje. Tako su čak i oni retki mejnstrim-mediji koji su preneli vest da je CINS nagrađen, izostavili informaciju zbog kojih priča su tu nagradu dobili. Umesto toga, kažu u CINS-u, mediji zloupotrebljavaju istraživačko novinarstvo, a kao jedan od najdrastičnijih primera navode emisiju „Istraživač“ Studija B. „Poprilično je opasno, jer ta emisija čak i podseća na Insajder, a zapravo je sve izmišljeno, maliciozno, netačno, van konteksta i zloupotrebljeni su sagovornici“, priča Anđela. Napominje da se u red takvih propagandnih poruka uobličenih u novinarstvo, svrstava i list Informer koji bi se, kako kaže, u nekoj normalnoj zemlji nazivao glasilom političke stranke, a ne najčitanijim dnevnim listom.

Brže, jače bolje

U takvom kontekstu, slažu se u CINS-u, kvalitetno novinarstvo se preselilo na onlajn-medije i medije civilnog sektora. Umesto vreća para iz stranih fondova o kojima se u javnosti govori, oni se za opstanak bore pisanjem projekata, na šta troše gotovo polovinu vremena. „Umesto da uređujem tekstove i učestvujem u istraživanjima, stalno razmatram za koji grant da apliciramo i smišljamo projekte, ali to je jedini način da preživimo i da opstanemo, jer novca nema“, priča Dino.

Idealno rešenje bilo bi kada bi u Srbiji zaživela pretplata, ali realnost pokazuje da su građani spremni samo na povremene donacije i to najčešće u znak solidarnosti sa medijima koji su ugroženi. „To je više stihijski. Primera radi, ako bi CINS bio napadnut ili primio nagradu, onda bi ljudi verovatno želeli da se pretplate, ali trebalo bi da izgradimo svest da se ljudi pretplaćuju za one medije koje žele da čitaju i da prestanu da kupuju ono što nije medij“, priča Anđela.

Ivana Jeremić dodaje da budućnost novinarstva i jeste u tome da ljudi odluče da li će čitati lažne vesti ili hiljadu različitih portala kako bi došli do informacije. „Ili ćete pomoći mediju kom verujete tako što ćete platiti i znati za šta ste dali novac, ili ćete imati gomilu sadržaja i nadati se da ćete moći da ubodete informaciju“, kaže Ivana.

Naznaka bolje budućnosti za njih jeste to što mladi ljudi na uličnim protestima koji traju već tri nedelje pokazuju da shvataju koliko su slobodni mediji važni za ostvarivanje njihovih prava. „Oni su izašli da se bore za nas i daju nam vetar u leđa. Mi sve vreme kukamo u našim krugovima, a sada su i građani ti koji su shvatili koliko su pored zakonodavne, sudske i izvršne vlasti važni i mediji kao čuvari demokratije i to je dobar signal“, zaključuje Anđela.

A koji je plan za CINS nakon velikog priznanja, pitamo na kraju. „Brže, jače, bolje“, odgovaraju svi u glas i kroz smeh se vraćaju na radne zadatke.