Evropljani još troše i preprodaju ruski gas
29. april 2024.Evropska unija je nakon napada Rusije na Ukrajinu drastično smanjila količinu ruskog gasa koji joj je stizao gasovodima. Godinu pre agresije, EU je oko 40 odsto potreba pokrivala iz Rusije, a prošle godine još svega osam odsto.
No kako podseća Benjamin Hilgenštok sa Ekonomskog fakulteta u Kijevu, uvoz ruskog gasa u Evropu nikad nije bio meta sankcija. „To je bila dobrovoljna i mudra odluka članica da snabdevanje diverzifikuju i da ne budu žrtva ruske ucene“, kaže on.
Ali, kako zabrane nema, drastično je porastao uvoz tečnog gasa iz Rusije. Rusija je postala drugi po veličini snabdevač LNG-a, prošle godine je odande stiglo 15,5 miliona tona – četrdeset odsto više nego u godini pre agresije.
Taj uvoz i dalje raste, a prednjače zemlje koje su slabije povezane gasovodima, pa više upućene na tečni gas – Francuska, Španija i Belgija. Na te tri države otpada 87 odsto takvog ruskog gasa.
Tek za zaradu evropskih kompanija
Pa, da li se to Evropljani plaše „hladnih stanova“? Ne, kaže Hilgenštok. „Mnogo ruskog tečnog gasa koji stiže u Evropu služi tek za preprodaju“, kaže on.
Jer Rusija, kad ne može gasovodima – od kojih je najvažniji Severni tok uništen eksplozivom – gas sve više prerađuje u tečno stanje i povoljno ga nudi tržištu.
„To nema nikakve veze sa potrebom Evropljana za gasom, nego su to tek evropske firme koje zarađuju novac tako što izvoze ruski LNG“, tvrdi Hilgenštok.
Prema informacijama Centra za istraživanje energije i čistog vazduha sa sedištem u Finskoj, oko 22 odsto tečnog gasa koji u Evropu stiže iz Rusije se 2023. opet prodalo na svetskom tržištu. Kupci su uglavnom u Aziji.
„Mi bi zaista trebalo da zabranimo ruski tečni gas iz evropskih luka. Ne mislimo da on ima značajniju ulogu u snabdevanju Evropljana ili se razmerno lako može nadoknaditi gasom iz drugih izvora“, smatra Hilgenštok.
Pre svega se zemlje Baltika, kao i Švedska i Finska, zalažu za takvu evropsku zabranu, tim pre što Rusija upravo ovakvim poslom s evropskim kompanijama širi terminale za tečni gas.
„Postepeno“ ukidanje?
Agencija Evropske unije za saradnju energetskih regulatora sa sedištem u Ljubljani je i nedavno ponovila stav EU da se uvoz tečnog gasa iz Rusije treba tek „postepeno smanjivati“ kako bi se sprečio „energetski šok“.
Razlog je više što Rusija još uvek ima pouzdane partnere u Evropi, ne samo u „posliću“ s tečnim gasom, nego i onim koji stiže gasovodima.
U čvorište Baumgarten još uvek stiže ruski gas iz gasovoda kroz Ukrajinu. Austrija je još uvek „u rukama“ ruskog Gazproma: prošlog decembra je 98 odsto gasa austrijskih potrošača još dolazilo iz Rusije.
Austrijski energetski koncern OMV doduše tvrdi kako „želi da prekine“ ugovor o isporuci kojim se Austrija obavezala da kupuje ruski gas sve do 2040, ali da traži „zakonske mogućnosti“ da to učini.
Slično je i u Mađarskoj. I ta zemlja još uvozi velike količine ruskog gasa. Nedavno je Budimpešta potpisala sporazum s Turskom o korišćenju Turskog toka, ali stručnjaci upozoravaju da i taj gas dolazi iz Rusije.
Razlog ove odluke Budimpešte je nešto sasvim drugo: Ukrajina je najavila da neće produžiti ugovor o tranzitu ruskog gasa preko njene teritorije, a postojeći ugovor ističe krajem godine.
Evropa može i bez ruskog gasa?
Evropska unija je odlučila da već do 2027. želi da bude potpuno nezavisna od ruskog gasa i Hilgenštok taj rok smatra „realnim“.
Ali inače, nije uveren da će se nešto bitno dogoditi u najskorije vreme, jer u drugoj polovini godine predsedavanje Unijom preuzima Mađarska. A njen premijer je već više puta dokazao kako mu nipošto nije na prvom mestu nešto što bi moglo škoditi Kremlju.
Odnos EU prema ruskom gasu tek postaje pikantan kad se zna da Azerbejdžan u poslednje dve godine šalje višestruko više gasa u EU nego ranije.
A odakle Azerbejdžan sada nabavlja povećane količine gasa? Osim sa domaćih nalazišta, vlastodršci u Bakuu naveliko uvoze ruski gas.