Sva ljudska bića se rađaju slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima. Upravo ovaj princip, ugrađen u Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima, bio je u središtu obnove Evrope posle Drugog svetskog rata i temelj je međunarodnog sistema ljudskih prava.
Nažalost, prema ljudima crne boje kože se često ne odnosi u skladu sa tim. Uz sav napredak u području jednakosti i nediskriminacije oni su još uvek izloženi strukturalnom i institucionalnom rasizmu u mnogim evropskim zemljama.
Ako ste crne boje kože, postoji veća šansa da ćete se suočiti sa diskriminacijom na tržištu rada, u obrazovanju, zdravstvu i stambenim pitanjima ili da će vas policija zaustaviti i pretresti, nego da ste bele boje kože. Iako većina evropskih zemalja ne prikuplja podatke o rasnoj diskriminaciji, neki izveštaji pružaju uvid u obimnost problema.
U Francuskoj je anketa koju je sprovela neovisna institucija Defenseur des Droits (Branitelj prava) pokazala da postoji 20 puta veća verovatnoća da mladići arapskog ili afričkog porekela biti zaustavljeni i pretreseni nego muškarci drugih druga.
Slični problemi su utvrđeni i u drugim zemljama, uključujući Belgiju, Dansku, Kipar, Irsku, Italiju, Španiju i Veliku Britaniju, prema informacijama Ekvineta, (European Network of Equalities Bodies).
U Rusiji je, prema izveštaju nevladine organizacije Levada Center, koji je naručio Ruski Kongres Jevreja, primetna pojačana negativnost prema ljudima crne boje kože ili "migrantima iz Afrike", dok je u Finskoj izveštaj o diskriminaciji koju su iskusili ljudi afričkog porekla pokazao da se većina ispitanika suočila sa redovnom diskriminacijom.
U nedavnom parlamentarnom izveštaju u Velikoj Britaniji istaknuto je da je stopa smrtnosti žena crne boje kože prilikom porođaja pet puta veća nego žena bele boje kože i da više od 60 odsto osoba crne boje kože u Velikoj Britaniji ne veruje da je njihovo zdravlje podjednako zaštićeno u okviru Nacionalne zdravstvene službe (NHS), u poređenju s osobama bele boje kože.
Učinak na obrazovanje
Poslednje istraživanje Agencije za osnovna prava EU o ovoj temi pokazuje da 18 odsto ispitanika cren boje kože u dobi od 16 do 24 godine nije ni na plaćenom poslu ni u obrazovanju ili praksi, uz značajne razlike među zemljama. Istraživanje takođe pokazuje da se svaki peti ispitanik afričkog porekla oseća rasno diskriminiranim u pristupu stambenom prostoru.
Fizičko i verbalno nasilje još je jedan problem s kojim se susreću osobe crne boje kože. U Portugalu su aktivisti na zaštiti ljudskih prava i advokati afričkog porekla bili napadani i dobijali pretnje smrću. Bivša italijanska ministarka intergacija, Sasil Kjenge, i bivša francuska ministarka pravosuđa, Kristijane Taubira, su više puta bile meta rasističkih uvreda.
Rašireno poricanje
Vidim kontinuitet između ove situacije i nepravdi koju osobe crne boje kože u Evropi trpe generacijama. Ipak, postoji široko rasprostranjeno poricanje ovog problema.
Neodržano obećanje o jednakosti izdaje dugu političku, filozofsku i pravosudnu tradiciju koja jednakost postavlja u središte evropskih demokratija. Evropski sud pravde i Evropski sud za ljudska prava, kao i Evropski odbor za socijalna prava i ugovorna tela UN imaju bogatu sudsku praksu u primeni ovog načela.
Ipak, čini se da države sporo suzbijaju diskriminacijske prakse koje osobe crne boje kože drže kao drugorazredne građane u našim društvima.
Da bi promenile situaciju, evropske zemlje bi trebali da borbu protiv rasizma i rasne diskriminacije postave kao glavni prioritet.
Boriti se protiv rasizma kroz zakonodavstvo, obrazovanje
One se moraju boriti protiv korena rasizma protiv osoba crne boje kože. I moraju da pozabave nasleđem kolonijalne prošlosti i ropstvom. Takođe je neophodno sistematski se boriti protiv govora mržnje i rasističkih zločina. Sledeće krucijalno područje intervencije je policija. Države moraju ukloniti rasizam i nekažnjavanje za rasističke zločine koje su počinili oni koji su zaduženi za sprovođenje zakona.
Zakon i praksa takođe moraju biti ojačani kako bi se osigurala jednakost u pristupu obrazovanju, zapošljavanju, stanovanju i zdravstvenoj zaštiti.
Međutim, promena se ne postiže samo zakonodavstvom. Napori na polju obrazovanja su presudni. Školski programi trebalo bi da bolje odslikavaju istoriju i kulturno nasleđe ljudi afričkog porekla i njihov doprinos razvoju naših društava.
Ne postoji nedostatak pravnih, profesionalnih i finansijskih alata da se sve to postigne. Ono što nedostaje je politička volja.
Evropske zemlje više ne bi smele da ignoririšu afrofobiju. Krajnje je vreme da deluju, kako bi smanjile jaz između obećanja o jednakosti za sve - i stvarnosti.
Dunja Mijatović je je poverenica Saveta Evrope za ljudska prava. Evropski sud za ljudska prava saveta Evrope zadužen je za sprovđenje Evropske konvencije o ljudskim pravima.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.