„Evropa je postala brutalnija“

Dojčlandfunk: Mnogo se govori o Velikoj Britaniji kao snazi koja se do sada u EU zalagala za tržišnu privredu, za konkurenciju, minimalnu državu, dakle upravo za ono protiv čega se Levica bori. Da li ste onda srećni što Britanci napuštaju EU?

Sara Vagenkneht: Ne, ne radi se o mojoj sreći. Mislim da bi EU sada konačno morala da se zapita zašto je prokockala poverenje u ovoj meri. Naći će se mnogi da previše pojednostavljeno kažu kako je kriv Kameron ili torijevci, jer su vodili pogrešnu kampanju. Ali vidimo da u drugim članicama EU postoji slično raspoloženje. Ako pobliže pogledate kako se glasalo, videćete da su za istupanje iz EU uglavnom glasali siromašniji, ljudi iz regiona sa visokom nezaposlenošću. Dakle ne postoji samo jaz prema starosti – da su mladi više bili za ostanak, a stariji za izlazak – već postoji i socijalna diskrepanca.

Čuo se glas onih koji su godinama ostajali kratkih rukava, čije je blagostanje uništeno, a to svakako ima veze sa sve tanjim srednjim slojem kakav imamo i u drugim zemljama EU. To je upravo posledica ove politike koja se uvek oslanja samo na štednju, razgrađuje socijalna davanja, uništava socijalnu državu. Sigurno da je Velika Britanija u tom smislu važan faktor u EU, ali upravo je i Nemačka uvek zastupala ovu politiku. Sad je vreme da nemačka vlada konačno razmisli da li može da tera po starom.

Ali ta politika je ipak doprinela da Irska izađe iz krize, da Nemačkoj ekonomski ide izvrsno, i da recimo Španija, uz sve teškoće, ima rast od tri odsto. Ali Vi tražite kraj takve politike?

Ukazivanje na Irsku je iluzija, kula od peska. Irska je poseban slučaj, oni su izašli iz krize pre svega jer na ekstreman način nude velikim koncernima modele za uštedu poreza. Pogledajte ekonomske učinke Irske, oni imaju veću stopu izvoza nego što se to vidi u BDP-u. To znači da se radi o fiktivnim poslovima. U Španiji i Portugaliji vidimo da nezaposlenost mladih stagnira na neverovatno visokom nivou, da postoji trajna nezaposlenost i egzodus mladih kvalifikovanih ljudi. Na taj način ekonomijama periferije već godinama otiče krv iz vena. To znači da one neće stati na noge. I kada pogledate nivo investicija, videćete duboku krizu. Ali retoričko umanjivanje i ignorisanje te krize upravo okreću ljude protiv EU.

Pokušavam da saznam kakav onda put Vi predlažete. Uzmimo primer Francuske sa socijalističkom vladom i očajnim stanjem ekonomije, visokom nezaposlenošću, teškim dugovima i nesposobnošću da se iniciraju makar i male reforme kako bi se privreda oporavila. Je li to Vaš primer koji Evropa treba da sledi?

Ne, to što Francuska sada radi je ponavljanje nemačke Agende 2010 (niz neoliberalnih reformi i smanjenja socijalnih davanja koje je sprovela vlada Gerharda Šrederea, prim. red. DW) sa zakašnjenjem – to barem pokušava Oland. Francuzi se brane protiv toga i potpuno su u pravu što se brane. To nije nikakav model. Jedini smisleni model može biti jedna socijalna Evropa, dakle Evropa gde kontrasti neće postajati sve veći, gde neće biti sve jače nejednakosti. To znači Evropu koja ne uništava socijalne države već ih ponovo uspostavlja.

Jer, to je bio izvorni motiv – kada je počinjala integracija Evrope, govorilo se o evropskom socijalnom modelu, socijalnom projektu drugačijem od anglosaksonskog kapitalizma. To je trebalo da donese blagostanje svima. To je tada i u Nemačkoj bilo istaknuto kao cilj, čak i Hrišćansko-demokratske unije, a od toga se potpuno odustalo. Ne samo da u Evropi imamo srednji sloj koji se plaši propadanja, već i znatan deo tog srednjeg sloja koji je već propao. Odatle se naravno crpi potencijal za osećaj nemoći, besa, a time i potencijal koji koriste desničarske i nacionalističke partije. To vidimo svuda.

Ali mi, gospođo Vagenkneht, imamo u EU sredstva za socijalnu politiku, regionalnu politiku, mere zapošljavanja… sledećih godina je za borbu protiv nezaposlenosti opredeljeno 308 milijardi evra. Koliko još treba milijardi da bi stvari krenule u pravcu koji Vi priželjkujete?

Ne radi se o „više“ nego tome da se ta sredstva ne koriste kako treba. Inače ne bismo imali ovu okamenjenu nezaposlenost. Imamo pre svega jednu Evropsku uniju koja vrši masovni pritisak da države smanje deficite, da krate davanja iz budžeta. Imamo istovremeno jednu Evropsku uniju koja ništa ne radi da se, primera radi, olakša oporezivanje zaista bogatih, velikih firmi. Jer EU ni prstom ne mrda da demotiviše poreske begunce i modele uštede poreza već se čak pojedine države EU utrkuju koja će ponuditi niže poreze. To je opasna smeša.

Iz EU smo naravno uvek imali stav da se moraju zahtevati privatizacija i razgradnja socijalne države pod velikim izgovorima kao što su ugovori i slobode unutrašnjeg tržišta. To nije bio put koji je načinio Evropu socijalnijom. Postala je znatno manje socijalna, znatno brutalnija, život je nesiguran, imamo veoma mnogo prekarnih poslova u pojedinim evropskim zemljama i to je razumljivo nešto što ljudi osećaju kao pretnju za svoje blagostanje.

Ili, hajde da uzmemo konkretan primer: u julu će recimo biti reči da li se Sporazum o slobodnoj trgovini s Kanadom može staviti na snagu samo preko evropskog nivoa, dakle zaobilazeći nacionalne parlamente. Cilj je da se sasvim svesno izigraju nacionalni parlamenti iako se zna da ima otpora i to tako što će Evropska komisija reći – tako je najavila, a do sada se nije predomislila – da je to ugovor tipa EU-only, dakle onaj za koji nije potrebna saglasnost nacionalnih parlamenata. Dakle ljudi shvataju Brisel kao zonu udaljenu od demokratije, kao lobikratiju, gde reč vode pre svega veliki koncerni, gde mali privrednici i radnici faktički nemaju glasa. To ih okreće protiv EU. I to nije iznenađujuće.

*Sara Vagenkneht, 1969, je košefica poslaničkog kluba Levice u nemačkom parlamentu i važi za predvodnicu levog krila te partije. Po obrazovanju je ekonomista, a ranije je bila poslanica Evropskog parlamenta.