Evrointegracije - težak zadatak koji se isplati

DW: Na kraju ovog mandata Evropske komisije, kada se osvrnete na Vašu četvorogodišnju poziciju evropskog komesara za proširenje, šta vidite kao najveće uspehe, prepreke i izazove, proširenja EU na Zapadni Balkan?

Štefan File: Insistiranje na osnovama, pravičnost i čvrst stav, sve to je podiglo verodostojnost procesa proširenja. Hrvatska je postala članica Evropske unije. Rastrzana konfliktima, samo pre dve decenije, ona je sada stabilna demokratija , sposobna da ispuni zahteve članstva i standarda EU. Počeli smo pristupne pregovore sa Crnom Gorom, a istorijski dogovor o normalizaciji odnosa Srbije i Kosova otvorio je put za pristupne pregovore sa Srbijom i pregovore o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju sa Kosovom. Prešli smo se od formalnosti na primenu evropskih reformi. Najveći izazov sada jeste održavanje postojećeg zamaha, ali i njegovo sustizanje od strane onih zemlja koje trenutno zaostaju. Evropska komisija nastaviće da ih podržava u tim naporima. Treba insistirati na proširenju kao uspešnoj priči koja traje na dobrobit kako građana zemalja u procesu proširenja, tako i građana EU.

Kada govorimo o proširenju kao o uspešnoj priči i to u godini kada se obeležava decenija od prijema deset novih članica, kako bismo mogli našim čitaocima najbolje da ilustrujemo promene koje je politika proširenja donela „starim“ i „novim“ članicama?

Proširenje iz 2004. bilo je istorijski trenutak koji je oblikovao budućnost Evrope. Ono je ujedinilo Evropu veštački podeljenu tokom Hladnog rata i doprinelo stabilnosti celog kontinenta. U Centralnoj i Istočnoj Evropi ono je ojačalo demokratiju i donelo političku stabilnost, a sve zajedno učinilo nas je naprednijim. Privreda u zemljama Centralne i Istočne Evrope rasla je u proseku za četiri procenta godišnje u periodu od 1998. do 2008. Na osnovu ekonomske dinamika u tim zemljama otvoreno je tri miliona novih radnih mesta od 2002. do 2008. Privredni rast u pristupnim državama doprineo je privrednom rastu i „starim“ članicama. Ako uzmemo Nemačku za primer, njen izvoz u „nove“ članice se od 2004. gotovo udvostručio i prošle godine je iznosio 124,5 milijardi evra. Ti brojevi govore sami za sebe – proširenja su donosila dobrobit i onima koji su ulazili i onima koji su već bili unutra.

Neke od sadašnjih zemalja članica, kao što je recimo Poljska, kao osnovnu prednost pristupanja EU upravo navode ekonomski impuls. Međutim, za druge, kao što je najmlađa članica Unije Hrvatska, ulazak na „ekonomsko polje“ EU označio je i finansijske turbulencije. I danas postoje oni koji tvrde da ni Bugarska ni Rumunija nisu bile dovoljno spremne za članstvo kada su postale deo Unije. Na osnovu čega danas možemo pouzdano proceniti da li je jedna zemlja spremna da postane članica EU?

Prvo, ne bih se složio da je za Hrvatsku ulazak u Evropsku uniju značio finansijsku turbulenciju. Evropska unija predstavlja najveću integrisanu ekonomsku oblast na svetu, najvećeg igrača na globalnoj trgovinskoj sceni, sa izvozom većim od Kine ili SAD. Unija je i najveći izvor i destinacija direktnih stranih investicija na svetu. Imamo jednu od najboljih svetskih ekonomija i jedan od najviših standarda života. Zašto mi Evropljani toliko ne znamo da cenimo sopstvena dostignuća, dok se tim istim dostignućima drugi u svetu dive? Dakle, ulazak u EU za Hrvatsku ili bilo koju drugi zemlju znači ekonomsku stabilnost, a ne turbulencije. Naravno da moramo da budemo sigurni da je, pre dobijanja članstva, zemlja-kandidat dobro pripremljena. Zbog toga smo tokom godina razvili verodostojan proces pristupanja, zasnovan na striktnoj uslovljenosti. Ne postoje prečice. To bi bilo loše i za EU i zemlje-kandidate. Postavili smo jasne uslove koji moraju biti ispunjeni, počev od onoga što mi nazivamo „osnove“, kao što su vladavina prava, efikasna borba protiv korupcije i organizovanog kriminala, poštovanja prva manjina, slobode izražavanja i medija, i zdrava i stabilna ekonomija. Sve to mora biti na svom mestu, ne samo na papiru, već mora da funkcioniše i u praksi. Želimo da vidimo rezultate koje možemo meriti i upoređivati sa našim merilima.

Kada govorimo o „evropskim merilima“ kako biste procenili trenutne pozicije zemalja Zapadnog Balkana koje se nalaze na putu evrointegracija? Da li ostajete pri oceni sa prošlogodišnje konferenciji u Dablinu, posvećene desetogodišnjici Solunskog samita (2003) sa koga je Zapadnom Balkanu obećana evropska budućnost, kada ste rekli da u narednih deset godina očekujete tri nove članice EU?

Od svih zemalja Zapadnog Balkana očekujemo snažnu posvećenost primeni reformi i održive rezultate u osnovnim oblastima koje sam već pomenuo. Zadatak jeste težak, ali se isplati. Proces pristupanja uključujući i finansijsku podršku su snažni podsticaji za te zemlje da modernizuju i transformišu svoje privrede i administracije, na dobrobit svojih građana. Primer Hrvatske pokazuje da je takva transformacija moguća i da EU ostaje pri svojim obećanjima. Što se broja i predviđanja tiče, ako žele da postanu članice tokom sledeće dekade ili posle, zemlje-pretendenti na članstvo ne ni trebalo da se fokusiraju na datume već na rezultate.

Govoreći iz sopstvenog iskustva, ne kao evropsko zvaničnik i komesar za proširenje, već kao građanin Češke, kažete da evrointegracije nisu posao samo za političare već za društvo u celini. Koliko su stanovnici Zapadnog Balkana upoznati i koliko uopšte učestvuju u evrointegracionim procesima svojih država?

To je u odgovornosti vlada tih zemalja. Evropska unija je, kroz svoje delegacije i EU info centre, uključena u taj proces, ali ne može da zameni tamošnje vlasti. Reforme i eventualno pristupanje mogu funkcionisati samo uz snažnu podršku različitih delova društva, a takva podrška se gradi kroz odgovorne jave debate.

Koliko na proces evrontegracija Zapadnog Balkana utiče sama specifična istorija i odnosi na terenu?

Naravno da nedavna prošlost regiona može biti teret. Na Zapadnom Balkanu uspomene na prošle sukobe su još sveže, a neke rane još moraju da budu zalečene. Međutim to se ne sme koristiti kao izgovor. Lično, ohrabren sam sve češćim signalima pomirenja i dobre, ako ne i odlične, saradnje u regionu.

U diplomatskim krugovima u Briselu kao anegdota prepričava se rečenica jednog evropskog zvaničnika koji je, govoreći o proširenju EU na Zapadni Balkan, izjavio: „Oni se prave da su spremni, a mi se pravimo da ih želimo“. Govorili smo o pripremnim procesima u zemljama Zapadnog Balkana, ali gde smo kada je reč o spremnosti EU i njenih građana na novo proširenje?

Zemlje Zapadnog Balkana u ovom trenutku nisu spremne za pristupanje, tako da je prerano pitati građane EU da li su oni spremni za novo proširenje. Najbolji način da se smanji bilo koja zabrinutost koju mogu da imaju građani EU, jeste da se isporuče i reforme i rezultati. Siguran sam da će građani EU pozdraviti novu članicu za koju znaju da je spremna da to i bude.