Eutanazija u vreme nacizma

Jozef Gebels bio je dosledan pisac dnevnika. „40.000 je otišlo, još 60.000 mora da ode“, napisao je tako Hitlerov ministar propagande u januaru 1941. Ta lakonska opaska je zapravo značila masovno ubistvo. Od početka 1940, nemački lekari su uz pomoć negovatelja sistematski ubijali psihički obolele osobe, kao i invalide. Bespomoćni ljudi su ubijani gasom, medikamentima ili jednostavno ostavljani da umru od gladi. Od 1. septembra 1939, Nemačka se nalazila u ratu, a ljudi sa psihičkim ili telesnim hendikepom proglašeni su za „balast“ koji je morao da „nestane“.

„Lepa smrt“

„U vreme nacionalsocijalizma je na područjima pod nemačkom vlašću od 1939. ubijeno oko 300.000 ljudi - pod vidom eutanazije“, objašnjava istoričar medicine Gerit Hoendorf, predavač na Institutu za etiku i medicinu Tehničkog univerziteta u Minhenu. On je upravo objavio knjigu „Smrt kao oslobađanje od patnji. Istorija i etika eutanazije od kraja 19. veka u Nemačkoj“. Eutanazija u Nemačkoj znači „dobru“ ili „lepu“ smrt – to je pojam o kome se u toj zemlji stalno pokreću nove diskusije.

Ubijanje hendikepiranih lica za vreme nacionalsocijalizma, koje je postalo poznato kao „Akcija T4“, bilo je forma eutanazije – bezobzirna i nemilosrdna. Njome su bili pogođene one grupe stanovništva koje su nacionalsocijalisti smatrali za „beskorisne“ i koje su lekari proglašavali za bezizgledne slučajeve – što je za takve ljude značilo smrtnu presudu. „To su bili psihički oboleli ljudi, mentalno zaostali ljudi, pa u sve većoj meri i osobe koje nisu mogle da se staraju same o sebi, osobe sa poremećenim socijalnim ponašanjem, i čini mi se, u poslednjim godinama rata i mnogi telesno oboleli ljudi, pa i prinudni radnici koji su počinjali da važe kao nesposobni za rad“, kaže Herit Hoendorf.

Istorijska odgovornost

Ideološku pripremu za nacionalsocijalističko sprovođenje „masovne eutanazije“ predstavljala je knjiga psihijatra Alfreda Hohea i pravnika Karla Bindinga iz 1920. godine – „Dozvola za uništavanje bezvrednog života“. Binding je izneo ideju „nekažnjivog milosrđa“ i zapitao se: na koje grupe bi ono moglo da se odnosi? Prva grupa na koju je ukazao bili su oni koji bi zbog svoje teške bolesti pri punoj svesti molili da ih ubiju. Autori knjige su zatim ukazali i na drugu grupu ljudi: one koji su teško bolesni ali ne mogu da izraze svoje želje, pa ni želju da umru. „Postoje li ljudski životi koji su izgubili toliko pravnih dobara da je njihovo dalje trajanje bez ikakve vrednosti za nosioce života i društvo?“ – zapitao se Binding u svojoj knjizi i potvrdno odgovorio na to pitanje: takve „individue koje nisu vredne života“ moraju biti ubijene „iz milosrđa“.

Tako je debata o eutanaziji od samog početka vođena u znaku jasno formulisanog problema: ko sme da odluči da li je jedan život vredan postojanja ili ne? U nacionalsocijalizmu, lekari su i više od sto hiljada slučajeva dali sebi pravo da donesu takvu odluku – i to je imalo jezive posledice.

„Prekoračena je granica aktivnog prekida života – lekarima je priznata odgovornost i mogućnost da odlučuju o vrednosti ili bezvrednosti pojedinačnih egzistencija, i tako smo stupili na osetljivo tlo“, kaže Gerit Hoendorf. „Jer, to čini onaj ko ubije drugog čoveka, ili mu pomogne da se ubije. U pozadini je želja ili namera da se taj život prekine.“ Stotine hiljada ubijenih za vreme nacizma pod plaštom eutanazije i danas opominju da budemo posebno oprezni i odgovorni kada je reč o „pomoći pri umiranju“, podseća taj stručnjak.

Autori: Mark fon Lipke / Saša Bojić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković