Pre godinu dana, Evropska unija je zatvorila Balkansku rutu za izbeglice, a posle toga sa Turskom napravila dogovor da se novopridošli migranti ili sirijske ratne izbeglice iz Grčke vraćaju za Tursku. Ubrzo je nastupio željeni efekat: broj pridošlica se drastično smanjio. Krijumčarima su pomršeni računi. Zastrašivanje funkcioniše.
Spoljna granica EU na jugoistoku je ponovo „zaštićena“, što se pominje i u brojnim izjavama šefova država li vlada. „Ilegalna migracija“ bi trebalo da bude sprečena. Kopnena granica između Turske i Grčke kao i između Srbije i Mađarske je već i pre toga bila zatvorena ogradama. Plan je uspeo.
Sada valja „zamandaliti“ Italiju
„Evropska tvrđava“, međutim, ne funkcioniše između Libije i Italije. Preko Sredozemnog mora je prošle godine u Evropsku uniju došlo više migranata nego ikada ranije. Države EU hoće da zatvore i taj put. I to stoji u mnogim izjavama koje prate njihove samite. I tu EU polaže na zastrašivanje.
Do sada su mornaričke jedinice EU spasavale ljude sa trošnih čamaca i prebacivale ih u Italiju. Ubuduće će ih vraćati u Severnu Afriku, ili sprečavati da se uopšte otisnu na more. Ako i to uspe, onda će „evropska tvrđava“ biti perfektna. Onda praktično za potencijalne potražioce azila više neće biti mogućnosti da se domognu područja EU kopnenim ili pomorskim putem.
Azilno pravo se pretvara u farsu
To što se pokušaji ulaska u EU generalno smatraju neregularnim, posledica je perverznog karaktera azilnog prava. Doduše, teoretski jeste moguće podneti zahtev za azil. Ali, samo kada migrant zaista stupi na tlo EU. Ali, ako se spoljne granice zatvore, onda niko neće doći u situaciju da se pozove na svoje pravo na azil. Legalan način da izbeglice dođu u EU moguć je samo kao izuzetak.
Taj radikalan zaokret u izbegličkoj i azilnoj politici je tražilo – donelo i obznanilo – svih 28 zemalja EU. Zato se ne treba čuditi tome što Evropski sud pravde duva u istu tikvu. On je samo potvrdio ono što u praksi rade ambasade država EU, koje ne daju vize mogućim potražiocima azila. Humanitarne vize mogu, ali ne moraju, biti izdavane. Svaka država Evropske unije sama odlučuje o tome.
Zato nema razloga za moralno zgražavanje zbog postupanja Mađarske. Mađarski preijer smatra da dosledno srovodi migracionu politiku EU. Interniranje potražilaca azila, koje je sada uvela Mađarska, moguće je prema smernicama EU – uvedenim 2013. - za postupak prema takvim ljudima. Viktora Orbana, koji gaji netrpeljivost prema strancima, možemo jedino optužiti da te smrenice sprovodi nesrazmerno oštro. U zakonu EU je interniranje predviđeno kao izuzetak, ne kao pravilo. Ali, pravila o izuzecima su tako nejasno definisana da tužba protiv nove prakse u Mađarskoj ne bi imala izgleda na uspeh. Doduše, u Mađarskoj se trenutno nalazi samo 600 potražilaca azila. To je smešno mali broj u poređenju sa Italijom, Grčkom, Austrijom ili Nemačkom.
Mađarska nije jedina...
I u drugim zemljama EU je interniranje ili pritvaranje potražilaca azila moguće dok traje rešavanje njihovih zahteva ili nakon što takvi zahtevi budu odbijeni. I to se i radi. U Grčkoj, na primer, migranti koji traže azil moraju da borave na egejskim ostrvima i ne smeju da napuštaju prihvatne centre – otkako je postignut dil oko izbeglica sa Turskom.
U Italiji nova vlada hoće da internira više potražilaca azila na Siciliji da bi brže mogla da ih protera. Trenutno je na Italiji najveći teret kada je reč o broju pridošlica. Zato u EU pokazuju razumevanje za tu meru. I u Nemačkoj je to moguće. Do sada je, na primer, u tranzitnim zonama na aerodromima praktikovana provera zahteva za azil po kratkom postupku. U novim prihvatnim centrima u blizini graice sada se zahtevi isto tako rešavaju u roku od 48 sati. A dok se rešenje ne izda, migranti ne smeju da napuste centre u kojima se nalaze.