Kraj zajedničke mornaričke misije Evropske unije još jednom je pokazao svu bedu evropske migracione politike. O zajedništvu i solidarnosti u EU ne može više biti reči. „Sofija“ je bila delimično uspešan pokušaj da se poremeti rad krijumčarskih bandi iz Libije i da se formira neka vrsta obalske straže u toj zemlji.
Brodovi EU su tokom protekle četiri godine tako reći usput primili desetine hiljada brodolomnika i najvećim delom ih prebacivali u Italiju. Italija je 2015. bila izrazila spremnost da pusti sve spasene ljude u svoje luke, ali neočekivano velik broj novopridošlih migranata Italijani, kako smatraju, nisu više mogli da ponesu.
Nacionalni interesi ispred humanitarne odgovornosti
Još pre dve godine, tada socijaldemokratska vlada u Rimu, tražila je da se pridošli rasporede na druge članove EU. Većina država je to odbila – a ne samo Mađarska i Poljska. U leto 2018. je nova vlada pristupila radikalnim merama i zatvorila svoje luke i za one koji su spasavani brodovima „Sofije“.
Sada su propali svi pregovori između Italije i ostalih zemalja EU. Desnoradikalni ministar unutrašnjih poslova Italije Mateo Salvini je sproveo svoju volju i kod kuće mogu da ga hvale kao mahera koji je pokazao svoje Evropskoj uniji. Misija mora biti prekinuta - osim simboličnog nadzora iz vazduha. To je dokaz da u EU nacionalni interesi svoje iznad humanitarne odgovornosti kada je reč o migracionoj politici.
Šta će sada biti s ljudima koji u neadekvatnim gumenim čamcima budu krenuli da prelaze more ka željenoj Evropi? Hoće li se u Sredozemnom moru udaviti još više ljudi? Mi to jedva da ćemo moći da saznamo, jer bez brodova Sofije i bez brodova privatnih organizacija koji su većinom sprečeni da rade, neće biti saznaja o brojkama i rutama. Sredozemna misija EU prethodnica „Sofije“, osnovana je tek po izričitoj želji Italije kako bi bile sprečene katastrofe poput one iz oktobra 2013. kod Lampeduze. Izgleda da je to sve zaboravljeno. Važno je samo još: zatvarajmo ograde! Ne primajmo nove migrante, pa makar to ljude koštalo života.
Nejasno je da li je tačna teza koju zastupaju pojedini migracioni političari, prema kojoj su mnoge izbeglice odlučile da uđu u čamce baš zato što su imale izgleda da budu primljene na neki brod EU. Taj „pull“-faktor se sada uklanja. U prilog te pretspotavke govori da se broj pridošlih prošle godine veoma smanjio.
EU hoće da nastavi obuku i opremanje libijske obalske straže u nadi da će te jedinice sprečiti migrante da prelaze u Evropu. Problem rešen? Ne jer ta obalska straža zbog nestabilne političke situacije u Libiji može da kontroliše samo deo obale. A krijumčarske bande delimično rade i u sadejstvu sa graničnom policijom.
Krhotina migracione politike EU
Kraj „Sofije“ znači da se EU definitivno našla pred gomilom krhotina svoje migracione politike. Posle višegodišnjih diskusija, ministri spoljnih poslova nisu mogli da se slože oko reforme azilne procedure ili nadležnosti za potražioce azila (Dablinska pravila). Zajednička zaštita spoljnih granica EU, o kojoj su svi govorili, sada je pomerena na 2027. godinu. Od „sporazuma o vraćanju“, „kopnenih centara“ u državama EU, te od „platformi za prihvat izbeglica sa brodova“ u Severnoj Africi, o kojima se prošlog leta govorilo kao o najboljem načinu da se migranti zastraše – nema ništa. Insajderi diplomatije EU to ovako rezimiraju: migracione politike – nema. A to dobro dođe desničarskim populistima u kampanji pred izbore za Evropski parlament, koji mogu da zarađuju glasove širenjem straha od doseljenika.
Misija EU je 2015. nazvana po somalskoj devojčici Sofiji koja je rođena u italijanskom Tarentu, nakon što je njenu trudnu majku spasla ekipa nemačkog mornaričkog broda „Šlezvig holštajn“. Tada su svi bili ponosni na spasavanje ljudi koji su se usred mora našli u nevolji, spasavanje od kojeg se sada odustaje.