EU: dilema sa proizvodnjom nikla u Indoneziji
23. jul 2024.Svetska banka je objavila izveštaj u kojem se navode konkretne brojke: da bi se postigli globalni ciljevi nulte emisije, godišnja ponuda nikla mora da se poveća za 28 procenata, a godišnja ponuda bakra za 156 procenata do 2050. godine u poređenju sa nivoom proizvodnje iz 2020. godine. Pored toga, kako se navodi u izveštaju, najmanje 15 drugih minerala i metala mora se eksploatisati u sličnom obimu.
Neki analitičari smatraju da je ovo jednostavno nemoguće. Drugi smatraju da rastuća potražnja za ovim mineralima neće moći da se održivo zadovolji.
Nije moguće promeniti način snabdevanja energijom i pri tome jednu "eksploatatorsku industriju sirovina" zameniti drugom "podjednako prljavom, podjednako eksploatatorskom", izjavio je generalni sekretar UN-a Antonio Gutereš u aprilu. "Trka za snabdevanje energijom sa nultom emisijom štetnih gasova ne sme se odvijati na štetu siromašnih."
Zakonodavstvo EU podržava ovaj cilj. Nedavno usvojena direktiva obavezuje evropske kompanije da od 2029. godine dokažu da preduzimaju mere za zaštitu životne sredine i ljudskih prava u celokupnom lancu snabdevanja.
"Odgovarajući propisi i pravila važe za evropske kompanije, kao i za strane kompanije koje žele da prodaju robu ili usluge u EU", kaže za DW Kris Hamfri, izvršni direktor Poslovnog saveta EU-ASEAN.
Povlačenje iz indonežanskog rudnika
U julu su se nemački BASF i francuski Eramet povukli iz rafinerije nikla i kobalta "Sonik bej" u Indoneziji, vredne 2,6 milijardi dolara (2,4 milijarde evra). Razlog: rudnik iz kojeg rafinerija dobija sirovinu ugrožava šumsko područje jednog domorodačkog naroda koji živi u izolaciji.
Da se to nije desilo, bila bi značajno povećana eksploatacija ovih metala u rudniku „Veda bej nikel", najvećem rudniku nikla na svetu, i delu industrijskog parka IWIP u Indoneziji. Prema podacima američkog Geološkog zavoda, tu je 2022. godine proizvedena skoro polovina svetskog nikla. On se u velikoj meri koristi za proizvodnju električnih vozila i baterija.
Zakon o kritičnim sirovinama, koji je Evropski savet usvojio u aprilu, sadrži listu od oko 50 minerala neophodnih za „zelenu transformaciju" (uključujući i nikl). Zakonodavstvo olakšava EU nabavku potrebnih materijala kroz sporazume sa "prijateljskim trećim zemljama".
Međutim, prema aktuelnim izveštajima, eksploatacija nikla je jedan od glavnih uzroka krčenja šuma u Indoneziji. Pored toga, korišćenje uglja za rad topionica nikla zagađuje vodu.
Kompanije EU su navele da se povlače iz komercijalnih razloga. Portparol BASF je izjavio da toj kompaniji treba "sigurno, odgovorno i održivo snabdevanje ključnim sirovinama".
"Indonežanska vlada bi trebalo da učini više kako bi umanjila uticaje eksploatacije i rafiniranja nikla na zajednice u blizini IWIP i drugih sličnih industrijskih parkova", napisala je ovog meseca Krista Šenum iz kampanjske grupe „Klajmat rajts internešnal" na sajtu „Diplomat".
Granice „Zelenog dila"
Većina kompanija iz EU ionako ne primenjuje neke od nepoželjnih metoda povezanih sa eksploatacijom sirovina u Aziji. Međutim, to ne znači da firme, na primer iz Kine, nisu spremne da to učine, kaže za DW Frederik Klim iz singapurske Škole za međunarodne studije „S. Radžaratnam".
Zeleni dogovor EU su uglavnom omogućile treće strane koje su spremne da subvencionišu svoje industrije i prouzrokuju ekološku i socijalnu štetu kako bi omogućile energetsku tranziciju u svojoj zemlji i drugde, kaže Klim. "To je kontradikcija koju do sada nismo mogli da rešimo."
Slične optužbe se tiču i nedavno uvedenih carina EU na električna vozila proizvedena u Kini, koje su usledile nakon žalbi iz Brisela o nefer trgovinskim praksama.
"EU se žali na navodni kineski damping kada je reč o cenama solarnih ćelija, vetroturbina i električnih automobila, ali istovremeno je zadovoljna smešno niskom cenom solarne energije, koja je isključivo rezultat kineske masovne proizvodnje u kombinaciji sa subvencijama", kaže Klim. "Energetska tranzicija i elektrifikacija ekonomije ne bi bile moguće bez tih kineskih proizvoda."
Odlazeći indonežanski predsednik Džoko Vidodo pokušao je da Indoneziju pretvori u globalni centar za proizvodnju baterija za električna vozila. Zato je povećao je kapacitete za kopanje metala, posebno nikla. Džakarta je, osim toga, 2014. godine zabranila izvoz neprerađenog nikla. To znači da se sirovine moraju prerađivati u zemlji.
Otada je Kina uložila više od 30 milijardi dolara u indonežansku preradu nikla, uključujući topljenje i proizvodnju baterija za električna vozila.
Iscrpljivanje zaliha
U Indoneziji se rezerve visokokvalitetnog nikla smanjuju, tako da ostaju samo rudnici sa rudamaslabijeg kvaliteta. One sadrže samo mali deo nikla. Da bi se on ipak izdvojio, koristi se kiselinska ekstrakcija pod visokim pritiskom (HPAL). No, taj proces proizvodi veliku količinu toksičnog otpada.
Postoje obećavajuće alternative za HPAL, kaže za DW Kevin Orurk, analitičar iz Džakarte. On radi za konsultantsku firmu „Reformasi informejšn servisiz" koja se bavi političkim rizicima. I dodaje da te alternative nailaze na otpor lokalnih indonežanskih nadzornih organa, koji se drže jeftinog i poznatog HPAL-procesa.
"Ako razvijena tržišta, poput EU, ograniče uvoz prljavog nikla, to će odgovornim proizvođačima dati podsticaje da isporučuju etički prihvatljiviji materijal," kaže Orurk. "Ako indonežanski proizvođači ne budu mogli da prodru na unosna zapadna tržišta, možda će početi da istražuju opcije za smanjenje ili izbegavanje emisija i otpada iz HPAL".
Cilj Evropske unije treba da bude "da prljav posao učini manje prljavim," kaže Bridžet Velš, počasna naučna saradnica na Institutu za azijska istraživanja Univerziteta Notingem u Maleziji.
Sada je indonežanska sa Evropskom unijom i jioš 14 zemalja sklopila tzv. Partnerstvo za bezbednost minerala, kako bi ubrzala razvoj održivih lanaca snabdevanja kritičnim mineralima. Fokus rada je na poboljšanju ekoloških standarda.