Erdoganova propaganda u školskim klupama u Nemačkoj?
11. januar 2020.
Obično se niko preterano ne uzbuđuje zbog stranih privatnih škola u nekoj zemlji. Recimo, u Beogradu postoji priznata nemačka škola. Tri nemačke škole postoje u Turskoj – u Istanbulu, Ankari i Izmiru. Međutim ta tema već danima dominira medijima u Nemačkoj jer Turska zahteva da recipročno, preko privatnih udruženja, otvori tri svoje škole – verovatno u Berlinu, Kelnu i Frankfurtu.
Ministarstvo spoljnih poslova u Berlinu potvrdilo je da se o tome vode pregovori. Pretpostavlja se da bi turske škole u Nemačkoj spadale u takozvane „zamenske škole“ – u njima privatni vlasnik odlučuje o nastavnom osoblju i metodama, ali mora da se drži nastavnog plana koji važi u određenoj nemačkoj pokrajini.
„Ne, turske privatne škole nemaju šta da traže u Nemačkoj“, odlučan je komentator lista Vestfeliše nahrihten (Minster). „Niko ne može da isključi da će vlast predsednika Erdogana preko tih škola vršiti sporni uticaj na ljude turskih korena koji ovde žive.“
Zidojče cajtung (Minhen) pak piše da Nemačka nema izbora ukoliko želi da i dalje ima tri svoje škole u Turskoj. „Sada je zadatak diplomatije da za pregovaračkim stolom planira ove škole tako da ne budu smetnja integraciji ili čak breša za ideologiju iz Ankare.“
List Pasauer noje prese (Pasau) pak piše da je neprimereno poređenje nemačkih škola u Turskoj i turskih u Nemačkoj. „Dok u Turskoj živi par desetina hiljada Nemaca bez političke agende, ovde ima tri miliona ljudi turskog porekla od kojih mnogi igraju kako Erdogan svira. Čak i ako se turske škole formalno budu držale nemačkog prava, ima mnogo načina da se od njih načine fabrike nacionalističkih kadrova.“
Kurir iz Vizbadena izvlači zaključak da se turske škole moraju odobriti ukoliko ispunjavaju zakonske uslove. „A onda će te škole morati da se drže nemačkih nastavnih planova i da se podvrgnu školskim nadzornim komisijama. To se zove pravna država čiji su zakoni tu da barem umanje Pavlovljeve reflekse.“
priredio Nemanja Rujević