Erdogan u ogledalu vidi sultana

Berliner cajtung piše: „Jedanaest godina – od 2003. do 2014, Redžep Tajip Erdogan je bio premijer Turske. Predsednici države su u tom periodu bili najpre Ahmed Nedždet Sezer, a zatim Abdulah Gul – imena koja je malo ko zapamtio. Od prošle godine, Erdogan je predsednik države. Premijer je Ahmet Davutoglu – a ko zna za njega? Tursku politiku i dalje vodi Erdogan, sve i ako mora da ispolji više obzira prema premijeru koji je i šef vladajuće stranke AKP. Erdogan sada želi da okonča to stanje; da od Turske, umesto parlamentarne, napravi predsedničku republiku. A pošto mu je prokurdska HDP na izborima u junu pomrsila račune i pokvarila apsolutnu većinu, on sada traži nove izbore.“

„Internet-novine Hafington post smatraju (ili daje prostor anonimnim stručnjacima koji smatraju) da Erdogan namerno želi da surva svoju zemlju u haos kako bi obezbedio svoju dalju vlast […] što je zemlja nestabilnija, to je Erdoganu lakše da se inscenira kao snažan“… zato je i odustao od mirovnog procesa sa Kurdima. U njegovom je interesu da dokaže da je nacionalna bezbednost ugrožena, smatra i italijanski dnevnik Il fato kvotidijano. Turska objava rata Kurdima i Islamskoj državi je osim toga odgovor na nuklearni sporazum sa Iranom. To što su se SAD odlučile za popuštanje napetosti sa uticajnim istorijskim neprijateljem kao što je Teheran, podstaklo je Ankaru da podseti Vašington da je i Turska u stanju da utiče na odnose moći u regionu, citira Berliner cajtung politološkinju Valeriju Đanotu.“

„Turska privreda je na pragu nesigurnih vremena, ali se nada novim poslovima sa Iranom“, piše frankfurtski dnevnik Frankfurter algemajne cajtung: „I Turska vlada je nedavno morala da prizna da novo rasplamsavanje rata sa PKK ima svoju ekonomsku cenu. Dok je država još pregovarala sa PKK, Ankara je pokušala da objasni građanima da bi nastavak sukoba mogao skupo da košta sve Turke. Jedna studija ministarstva privrede je pokazala da je sukob u Turskoj decenijama koštao tu zemlju pola procenta privrednog rata godišnje. Samo turska vojska je morala da potroši dodatnih 160 milijardi evra, piše u studiji. Turcima je rečeno da ekonomski gubici nastali zbog konflikta odgovaraju gradnji 150 brzih pruga između Ankare i Istanbula, ceni jedne kuće i jednog automobiloa za svaku tursku porodicu i dodatnoj godišnjoj zaradi od oko 2000 evra godišnje.“

„I pored svega, nema samo loših vesti, jer pored brige zbog Kurda, tu su i nade zbog – Irana. Kraj sankcija protiv Irana dalo je krila nadama mnogih branši da moći da posluju u susednoj zemlji i pored razlika u političkim stavovima. Tursko-iranski trgovinski sporazum predviđa međusobno snižavanje carina i povećanje izvoza. Turska hemijska industrija, mašinogradnja, industrija čelika, kao i izvoznici tekstila i špediteri, posebno su zainteresovani za investicije i poslovanje u Iranu. Turski proizvođači opreme za domaćinstvo i više trgovinskih lanaca kuju planove za otvaranje 500 filijala u Iranu. Prema navodima turskog Ministarstva privrede, obim trgovine između dve države bi sa sadašnjih 14 milijardi evra trebalo da se u naredne dve godine udvostruči na više od 35 milijardi dolara.“

Nemački radio Dojčlandfunk se na svom internet-portalu pita: „Da li će Erdoganove fantazije o moći pući kao mehur od sapunice? Ili: može li njegova stranka da povrati teren izgubljen na izborima? – To će teško uspeti, jer predsednik je u svom prvom mandatu potcenio jednu činjenicu: da mnogi ljudi u Turskoj više ne veruju ni njemu ni njegovoj stranci kao ranije. Čak i Turci koje ne zanima problem Kurda, sada pitaju: zašto Erdogan ne napadne energičnije IS, već samo PKK? Oni sumnjaju u svog predsednika, i počinju da uviđaju da njihova demokratija polako propada. A to nije dobro ni za pravnu državu ni za privredu, ni za bezbednost. Demokratski su izabrali predsednika – on nije sultan… Možda bi trebalo da se manje posmatra u ogledalu.“