Erdoganov portparol Ibrahim Kalin pre nekoliko godina je pomenuo „dragocenu usamljenost“ – mislio je na težnju Turske da se uvek drži svoje političke agende čak i kada zbog toga gubi simpatije.
Od devetog oktobra, dana kada je u Siriji počela operacija „Izvor mira“, ta „dragocena usamljenost“ više ne zna za granice.
No, turska ofanziva na Severu Sirije ima i pozitivne efekte: spojila je zemlje koje inače nemaju ništa zajedničko. Od SAD do Japana, od Kanade do Australije – svi traže okončanje vojne operacije. Evropska unija je takođe zatražila da se obustavi vojne akcije. Čak su se i Arapska liga i Palestina usprotivile invaziji.
I Kina, novi trgovinski partner Ankare, suprotstavila se Turskoj jasnom porukom „napolje iz Sirije“. Novi strateški partner Vladimir Putin, koji Erdogana uvek zove „moj prijatelj“, kritikovao je vojnu operaciju smatrajući da bi ona mogla da ojača Islamsku državu.
Čak i neki diktatori koji stalno posećuju predsedničku palatu, odbili su da podrže tu operaciju. Nijedna zemlja je nije podržala – osim Somalije i Katara.
Turska je izgubila simpatije u čitavom svetu. Nemački automobilski gigant Folksvagen, koji je hteo da otvori fabriku u Turskoj, sada je zamrzao investiciju. Ako turska ubuduće bude upućena na međunarodnu podršku neće ostati mnogo onih koji bi joj pomogli.
Postavlja se pitanje: šta je Turska postigla operacijom „Izvor mira“? U Sjedinjenim Državama su sve relevantne institucije – od Pentagona do Kongresa – protiv njene akcije i njihove sankcije ugrožavaju tursku privredu.
Turska se pobrinula za pomirenje Asada i sirijskih Kurda, koji su dugo međusobno ratovali. Asad će uskoro ponovo kontrolisati sever Sirije a da pri tome njegov režim nije morao da ispali ni metak. A Turska će, kako se to dogovorila sa SAD, morati da se pobrine za Islamsku državu – što je hod po ivici noža.
Naravno da je predsednička palata postigla i nešto važno. Tajming čitave operacije je dobro podešen; ona je stvorila atmosferu nacionalnog zanosa kojim diriguje Vrhovni zapovednik.
Uz to je odložena politička i ekonomska propast vlade AKP. Posle poraza na lokalnim izborima, AKP je izgubila oreol nepobedivosti, a opozicioni blok koji podržavaju Kurdi prvi put je počeo da se nada najvišoj funkciji.
Tokom operacije „Izvor mira“ karte su ponovo promešane. Između Kurda i opozicije je stvoren zid. Privremeno je zaustavljeno osnivanje stranaka bivüeg premijera Ahmeta Davutoglua i bivšeg ministra privrede Alija Babačana, koji su rešili da preotimaju glasove AKP.
Više niko ne govori ni o velikim troškovima života i rekordnoj nezaposlenosti. Jer, „dragocena usamljlenost“ Turske ima jednu jedinu pozitivnu posledicu: obezbeđena je dalja vladavina Erdogana kao samodršca.
*Bivši urednik lista Hurijet Bulent Mumaj danas piše za DW na turskom i za Frankfurter algemajne cajtung.