„Ekološki“ saobraćaj: Nije tako jednostavno

„Flygskam“ je švedska kovanica, neologizam koji su preveli u celom svetu. Recimo kao „flight shame“ ili „sramota zbog letenja“. Nije čudo što je reč skovana u Švedskoj, odakle je Greta Tunberg, najpoznatija klimatska aktivistkinja naših dana.

Još nema kovanice za „stid zbog benzina“ ili „ponos na električni auto“, ali nije tajna da oni koji se iz političkih i ekoloških razloga kreću „zelenije“ vole sebe da vide delom rešenja za, po njima, ključni svetski problem.

„Mislim da bi tu trebalo da se argumentuje manje ideološki i emocionalno“, kaže Klaus Radermaher, doktor informatike i menadžer. „Trebalo bi da se usredsredimo na brojke, datume, fakte i naučne činjenice. Zakoni fizike uvek važe – i nije ih briga za naša osećanja.“

Radermaher radi kao samostalni savetnik za upravljanje, posebno se bavi „analizom složenih sistema“. Šta to uopšte znači pokazuje studija koju je izradio s Institutom za mobilnost švajcarskog Univerziteta Sent Galen – svojom voljom, kako naglašava, a ne kao naručeni rad.

U intervjuu za DW, Radermaher kaže da se rasprava o šteti za klimu obično vrti samo oko emisije ugljen-dioksida uzrokovane vožnjom ili letenjem. „No to je metodološki potpuno pogrešan pristup“, kaže on.

Jer, retko se uzima u obzir sve što je neophodno napraviti kako bi se uopšte moglo voziti ili leteti, a to je infrastruktura. Tu Radermaher ubraja „čvorišta“, odnosno aerodrome, železničke stanice ili parkirališta, ali i putnu infrastrukturu: drumove, autoputeve, pruge, mostove i tunele.

Tokom izgradnje infrastrukture stvaraju se ogromne količine ugljen-dioksida – koje, međutim, nikada nisu uzete u obzir u ekološkoj ravnoteži saobraćajnih + sredstava ili su pak u najboljem slučaju pripisane građevinskoj industriji.

Tuneli i mostovi pogoršavaju železničku ravnotežu

Radermaher u studiji pokazuje da su emisije koje nastaju izgradnjom infrastrukture „prevelike da bismo ih mogli jednostavno zanemariti“.

Budući da su podaci oskudni, on se ograničio na pojedinačne primere, poput železničke pruge za brze vozove (ICE) između Kelna i Frankfurta. Ekspresni vozovi voze do 300 kilometara na sat na oko 170 kilometara dugoj vezi, koja je otvorena pre dvadeset godina. Time je vreme putovanja između dva grada skraćeno na jedan sat.

Na osnovu starih građevinskih izveštaja i količina koje su tamo navedene, recimo za armirani beton, Radermaher je napravio bilans ugljen-dioksida. On je ogroman, kaže on, i zato što je duž trase trebalo izgraditi 30 tunela i 18 vijadukata. „Prema mojim proračunima, tokom izgradnje ove pruge ispušteno je nekoliko miliona tona CO2 pre nego što je prvi voz uopšte krenuo“, kaže Radermaher.

Otvoreno priznaje da kalkulacije nisu prikladne za opšte rangiranje ekološki najprihvatljivijih transportnih sistema – za to ima previše varijabli. „Potpuno je drugačije graditi brzu prugu u Holandiji, gde nema planina, a mostovi vode samo preko kanala, nego bušiti liniju kroz nizak planinski lanac ili pogotovo Alpe“, kaže on.

Predlog za planere

Nije reč, kako kaže, ni o zabrani pojedinih prevoznih sredstava ili tome da se više ne koristi izgrađena infrastruktura. „Ni gram ugljen-dioksida se ne vraća u imaginarnu bocu ako se više ne vozimo kroz tunel koji je već izgrađen“, kaže Radermaher.

Umesto toga, on želi da se njegovi proračuni shvate kao upozorenje da se više ne ignorišu emisije CO2 uzrokovane infrastrukturom. „Prilikom planiranja budućih ruta i prevoznih sredstava, moramo imati mnogo snažniji sveobuhvatni pogled na to. I ne smemo toliko pojednostavljivati ​​stvari da se više ne prikazuju korektno“, glavna je poruka studije.

To se odnosi i na automobilski saobraćaj, koji je, prema Radermaheru, „daleko najneefikasniji saobraćajni sistem“ u Nemačkoj.

U proseku svaki automobil je nekorišćen 23 sata dnevno, a u jednoj vožnji prevozi samo 1,5 putnika u proseku. Stoga je, kako on kaže, „besmisleno“ poreskim novcem subvencionisati kupovinu električnih automobila. „Tada će loše korišćeni automobili s unutrašnjim sagorevanjem biti zamenjeni jako subvencionisanim i jednako slabo korišćenim električnim vozilima“, kaže Rademaher.

Radermaher se nada ponovnom promišljanju u društvu i politici, prema inteligentnom povezivanju različitih saobraćajnih sistema.

Letenje: ekološki prihvatljivije nego što mislite

Radermaher je optimističan kada je reč u putovanju avionom. Na kratkim udaljenostima, njihova ekološka ravnoteža je loša, to je dobro poznata činjenica. No na većim udaljenostima, kaže on, letenje je ekološki prihvatljivije nego što se misli. „U avionu vam treba nula, stvarno nula putne infrastrukture“, kaže Radermacher. „Vazduh kroz koji se avioni kreću ne treba graditi niti održavati.“

Osim toga, avioni su bolje iskorišćeni od automobila ili vozova. Energetski intenzivno ubrzanje do brzine putovanja se događa samo jednom tokom leta, dok automobili i vozovi ne gube samo vreme već i energiju stalnim kočenjem, zaustavljanjem i ubrzavanjem.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.