DW je spajao izbegličke porodice

„Da nije bilo poruka Dojče velea, mi ni za koga ne bismo znali. U ’hajmu’ (domu za izbeglice, prim.ur.) pored Hama bilo nas je mnogo iz Višegrada. Zajedno smo pisali pisma i slali ih na adresu DW“, kaže Jasmina Račić, sada već dugogodišnja stanovnica Bona.

Dojče vele, nemačka radio-stanica za inostranstvo, počela je da objavljuje poruke za izbeglice nakon što su na njenu adresu počela da stižu očajnička pisma izbeglica sa područja bivše Jugoslavije. „Ljudi pogođeni ratom u Hrvatskoj i Boni i Hercegovini pitali su nas možemo li da im pomognemo da pronađu svoje najmilije, izgubljene u vihoru rata. Tako smo započeli s emitovanjem poruka za izbeglice“, kaže Ditrih Šlegel, bivši šef DW za jugoistočnu Evropu. „Dojče vele je na taj način ne samo stekao dobar imidž, već i doprineo da Nemačka postane ’zemlja izbeglica’.“

Radijsko programi Dojče velea mogli su da se prate po celom svetu, pa su i pisma dolazila sa svih strana, iz brojnih evropskih zemalja – iz Norveške, Švedske i Španije, ali i iz Egipta, Turske ili Australije“, kaže Anto Janković iz redakcije DW na hrvatskom. Kasnije su poruke stizale sa svih pet kontinenata, a jedna je čak došla i sa ostrva Fidži. „Kada je počeo rat u Hrvatskoj, među prvim ciljevima bili su radio-televizijski i telekomunikacioni odašiljači. Tako su prekidane telefonske komunikacije, kao i radijski i televizijski programi. Time je i Dojče vele dobio na značenju. Za praćenje programa DW bio je dovoljan obični kratkotalasni radio-prijemnik. To je bio ’smartfon’ tog vremena“, priča Janković.

Inicijator objavljivanja poruka bio je nekadašnji šef Jugoslovenske redakcije DW Heribert Korfmaher. „Mi nismo mogli samo da gledamo kako se ljudi ubijaju, morali smo nešto da uradimo. Naši slušaoci su preko DW pozivali svoju rodbinu da dođe u Nemačku“. Korfmaher ističe i da DW niko nije mogao da ometa u prenošenju informacija. „Objavljivali smo ih ne samo u srpskom, hrvatskom, slovenačkom i makedonskom programu DW, već smo informacije delom prevodili i za emisije na nemačkom jeziku.“

Strašne sudbine izbeglica

A kakve su bile sudbine tih izbjeglica, najbolje zna Slavka Vesić iz Bona, poreklom iz Baroševca u Srbiji. „One su sve više i više dolazile. Neprijatno mi je da vam pričam detalje šta su sve preživeli. Ali ja sam sve to ispričala birou za strane, socijalnoj službi, neropsihijatru i svim institucijama gde je trebalo. Pogotovo je teško o tome govoriti kada se radi o traumatizovanim ženama. Strašno je šta se sve radilo. Pa da mi je rođeni brat, pljunula bih na njega i pomogla bih tim ljudima i ženama.“

„Pamtim slučaj jedne Azre iz Banjaluke“, nastavlja Slavka Vesić. „Služba za socijalnu zaštitu odredila je za nju izbeglički smeštaj u bonskom Venusbergu. Jako lepo mesto, šumovito, mnogo lepše nego dom u centru grada. Ali ono je bilo u šumi. Kad smo došli, ona je počela da plače, da drhti i da se trese. ’Šta ti je Azra’, pitala sam je. ’Nemoj molim te’, rekla mi je, ’ja sam u ratu bila u šumama, bojim se šuma. Ja ovde neću, ovde ne smem da noći’. Rekla sam joj ’Azra nije ovo Bosna, nije ovde rat’, a ona meni: ’Ne, ne, ako možeš ikako da me prebaciš u drugi dom’. Činovniku socijalne služba objasnila sam u čemu je problem, on je shvatio i obezbedili smo joj sobu u drugom domu za izbeglice. To su sve traume iz rata. Neki i danas imaju noćne more i vodim ih neuropsihijatrima, koji im stalno prepisuju lekove“.

DW kao jedina spona s najmilijima

Za mnoge traumatizovane izbeglice, Dojče vele i poruke koje su emitovane više od pet godina bile su jedini način da saznaju sudbine svoje rodbine, prijatelja i komšija. „Koliko god je bilo strašno čitati sva ta pisma i tragične sudbine ljudi, moram priznati da sam se tada osećao najkorisnijim u svom novinarskom poslu“, kaže Anto Janković iz redakcije DW na hrvatskom. „Poruke su objavljivane na početku u okviru programa na hrvatskom i srpskom jeziku, a posle i u specijalnoj Emisiji za izbeglice, koja je kasnije prerasla u program za BiH, u kojem i danas rade ljudi koji su i sami bili izbeglice u Nemačkoj.“

Nemačka je tih devedesetih primila najveći broj izbjeglica: 350.000. Jasmina Račić bila je jedna od njih. „Radila sam u Opštinskom sudu u Višegradu do 4. aprila. Prethodno smo proživljavali granatiranje. Onda je u grad ušao Užički korpus i moja kuća u Dušču je spaljena“. Jasminu je spasila njena prijateljica Desa, po zanimanju taksi-prevoznik. „Došla je sa mužom Perom i ćerkom po mene i moju ćerku Mirelu i rekla mi da budem tačna. Prošli smo sve kontrole, a da moje ime na ličnoj karti koja se nalazila ispod njihovih, niko nije registrovao. U Užicu su nam njen sin Zoran i snaja spremili sendviče. Plakali smo i grlili jedne druge dok smo se opraštali. I tako smo noćnim vozom krenuli za Beograd, a iz Beograda za Austriju.“

U Salcburgu su dobili izbeglički smeštaj, ali nisu znali šta se dešava s njihovom rodbinom i prijateljima. „Bili smo potpuno izgubljeni“, nastavlja svoju izbegličku priču Jasmina Račić. „A onda smo kupili radio kako bismo slušali poruke za ljude koji se traže. Posle je moj brat čuo moju poruku i tako me je pronašao kada je bio u Splitu. A ja sam opet zapisivala imena svih koje bih, slušajući poruke, po prezimenu prepoznala. Kad smo se posle iz Austrije prebacili u Nemačku, nastavili smo redovno da slušamo Dojče vele“, priča Jasmina Račić.

„Ponosan sam kako smo pomogli izbeglicama“

„Pomoć izbeglicama iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine bila je nešto što se samo po sebi podrazumeva“, kaže Ditrih Šlegel. Niko tu pomoć tada, za razliku od situacije s izbeglicama danas, nije dovodio u pitanje. Šlegel to objašnjava činjenicom da je Jugoslavija bila omiljena turistička destinacija. „Nemci su bolno doživeli njen raspad. Posebno kada su počele da stižu vesti o ratu u Hrvatskoj i BiH, o strašnoj opsadi Sarajeva, strašnim logorima. Možda su sudbine tih ljudi Nemcima bile bliže od sudbina današnjih izbeglica. Mene lično je rat u bivšoj Jugoslaviji strašno pogodio“, kaže bivši šef DW-programa za jugoistočnu Evropu Ditrih Šlegel. A šef bivše Jugoslovenske redakcije Heribert Korfmaher, čija je ideja bila da DW preuzme ulogu u povezivanju ljudi i ponovnom uspostavljanju pokidanih veza, dodaje: „Ponosan sam na to kako smo tada pomogli izbeglicama. Želeo bih da se vrate ta vremena kada smo prema njima bili otvoreniji i velikodušniji nego što smo danas.“