Duša Ruande je bila uništena

Dojče vele:Gospodine Kudašef, direktno izveštavali ste iz Ruande neposredno nakon genocida. Koji su bili Vaši prvi utisci?

Aleksander Kudašef: Možda zvuči čudno, ali kada sam automobilom iz Ugande ulazio u Ruandu, razmišljao sam o tome kako je to lepa zemlja. Ruanda mi je delovala kao Pvarcvald. Izašao sam iz automobila da bih bacio pogled na prekrasno drveće i šumovite obronke i odjedanput ugledao cev puške. Preda mnom je stajalo dete-vojnik. Mogao je da ima između devet i jedanaest godina. Tada sam pušio i zapitao sam se kako da smirim to dijete, sa ili bez cigarete? Počeo sam da pričam s njim i on mi je rekao da je vođa pobunjenika Pol Kagame (današnji predsednik Ruande) prošao tim putem pre nekoliko dana, i da je sada njegov (dečakov) zadatak da tu čuva stražu. Čestitao sam mu na tako odgovornom zadatku, ponudio mu cigaretu i nastavio putovanje.

Jeste li sreli još dece-vojnika?

Susretao sam se sa relativno velikim brojem dece-vojnika, ali ona nisu bila u uniformama i nisam mogao da prepoznam da li su pripadnici neke jedinice. Jednostavno su se motali okolo i pretpostavljam da su imala oružje koje su u bekstvu iza sebe ostavljali pripadnici paravojnih jedinica iz plemena Hutu. Ruanda je u to vreme bila zemlja puna oružja, a veliki deo tog oružja bio je u rukama dece.

Vi ste sa vozačem iz Ugande stigli u glavni grad, Kigali. Kako je izgledalo Vaše putovanje?

Jedina hotelska soba koju smo mogli da nađemo bila je bez prozora, vode, struje ili svetla. Koštala je jedan dolar. Vozač i ja smo delili jednu sobu. Potom smo se ceo dan po Ruandi vozili uzduž i popreko. Bili smo i preko granice, u Gomi, na istoku Demokratske Republike Kongo. Želeli smo da vidimo šta se dogodilo sa izbeglicama. Većina stranih novinara tada nije bila u Ruandi, već u Gomi, gde se odigravala prava tragedija. U Ruandi nas je interesovala potraga za skrivenim Hutu-ubicama. Pokušao sam da dobijem intervju sa Polom Kagameom, ali nisam čuo ništa drugo izuzev: Dobro jutro monsje, dobro jutro… I dan danas ne prestajem da razmišljam o tome koliko je Ruanda lepa, a ljudi neverovatno simpatični, čak i pored svih rana i razaranja.

Mnogi koji su bili u Ruandi kažu upravo to, da su ljudi veoma simpatični. Pa ipak mnogi od njih ipak su bili u stanju da počine užasne strahote i genocid. Kako ste s tim izašli na kraj?

Verovatno smo pronašli i razgovarali samo sa žrtvama. Ne može se razumeti ni to kako su Nemci bili u stanju da pošalju šest miliona ljudi u gasne komore. Za mene je to tada bila neka vrsta arhaične erupcije. I kada je sve to prošlo, ljudi su ponovo došli sebi. Duša zemlja bila je uništena. Imao sam priliku da prođem pored nebrojeno mnogo kaskada sa lobanjama, čuo sam kako ljudi o tome razgovaraju, kako su ubijeni njihovi najmiliji, kako su im izmasakrirani rođaci i prijatelji. Gde god sam bio, primetio sam da ljudi žele o tome da pričaju. Prosto sam mogao sam da vidim šta se u tim ljudima dešava: nekakva mešavina radosti, ali i stida što su preživeli, i naravno strah koji se ogledao u pitanju: šta je sledeće što će nas zadesiti.

Pogled sveta tokom genocida na žalost nije bio uprt u Ruandu. Kao Vi na to gledate?

Kao novinar naknadno morate da se stidite zbog toga koliko malo smo obraćali pažnju na Ruandu. Još više moraju da se stide oni koji su tada imali odgovornost. Tu pre svega mislim na Ujedinjene nacije koje su se ponele jadno i ništa nisu učinile da to spreče. To važi i za druge, za Zapad ili NATO, a posebno za bivšu kolonijalnu silu Belgiju. Belgijanci su imali duboke veze sa Ruandom i sami su se kasnije: Šta smo radili, zašto nismo bili u mogućnosti da zaustavimo genocid ili da ga u najmanju ruku ublažimo?

Pol Kagame je od 2000. godine predsednik Ruande. Pokušao je da uspostavi pomirenje, između ostalog i tako što je zabranio da se ljudi definišu etnički. Šta Vi mislite o takvoj vrsti politike?

Smatram da je ispravan princip da se ljudi opredeljuju etnički. Na taj način se udaljavate od rasističke tradicije. Pitanje je, međutim, da li se to može nametnuti odozgo? Socijalističke zemlje stalno su to pokušavale, ali bez uspeha. Onda je došlo do sloma socijalizma i izbili su nacionalistički problemi. Kagamea posmatram dvojako: ekonomski je bio veoma uspešan, ali, s druge strane, on je pripadnik jednog etniteta, a za drugi je to opet teško prihvatljivo. U jednom intervjuu koji sam s njim vodio pre pet-šest godina, delovalo mi je kao da je Kagame našao sebe. Delovao je kao neko ko sluti da ponekad greši, ali da u osnovi svoju politiku smatra ispravnom. Da li je sve to ispravno i da li su etnički sukobi prevaziđeni – to će se videti tek u vremenu nakon Kagamea.

Međunarodna zajednica je u sprečavanje genocida 1994. potpuno zakazala. Iz toga je izrastao princip koji kaže da se narod mora zaštititi i da međunarodna zajednica ima odgovornost da ih zaštiti. Kako međunarodna zajednica danas izlazi na kraj sa tom odgovornošću?

Ona nije u stanju da opravda tu odgovornost. Paralelno sa genocidom u Ruandi imali smo i rat na Balkanu. I tu smo postavljali isto pitanje. Čuvena rečenica Manfreda Vernera, tada generalnog sekretara NATO, koji je nakon ispaljivanja granate na sarajevsku pijaci rekao: „Vreme je da delujemo“ (It is time to act), mnogima se urezala u sećanje. Moralno gledano, za mene tu nema dileme. Mora se učiniti sve kako bi se ljudima pomoglo. Možemo postaviti i ovo pitanje: zar nije trebalo da saveznici bombarduju železničku prugu koja je vodila za Aušvic? Ako me iskreno pitate, kao trezvenog i racionalnog novinara, da li smatram da takve intervencije dugoročno imaju smisla ili da li smatram da je ispravno raditi na „izradnji nacije“, reći ću Vam da ja u to ne verujem. Ali problemi se mogu kratkoročno rešavati, može se pokušati da se situacija umiri i zaustavi vulkan ubilačkih strasti. Ali onda se mora, što je brže moguće, izaći iz svega toga, kako bi oni koji žive u tom vulkanu, sami naučili da sa svim tim izađu na kraj. U Avganistanu je u početku sve bilo dobro, a onda se 2004. godine situacija promenila. Imamo potpuno propale intervencije u Somaliji, polupropale u Bosni, nejasne na Kosovu. O tome šta će se tek dešavati u Centralnoafričkoj Republici ili u Maliju, za sada ništa ne možemo da kažemo.

Intervju: Dirke Kep / jr
Odgovorni urednik: Ivan Đerković