Duge senke jednog bankrota
16. avgust 2018.
Punih godinu dana nakon stečaja crveno-beli avioni sa oznakama Er Berlina zapravo još uvek lete. I u centrali kompanije je još šezdesetak zaposlenih – pre ih je bilo 8.000. Ovi avioni koji lete su zapravo preuzeti od strane britanske kompanije Vigin Atlantic i to ima manje veze sa nostalgijom, a više sa uštedom: boja aviona se ne ljušti, zašto plaćati za novi premaz za čitav Erbas A-330?
Godinu dana nakon tog, za Er Berlin kobnog avgustovsko dana prošle godine kada je proglašen stečaj, bilans propasti ni za koga nije baš slavan. Možda je jedina slava u tome da se jedva pamti tolika državna intervencija kako bi avioni Er Berlina leteli iako je firma propala. Tako su putnici te kompanije ipak sretno stigli kući sa letovanja sa kartama koje su uredno platili.
Lufthanzovci protiv Lufthanze
Nedeljnik Špigel je prošle sedmice opširno izvestio o agoniji Er Berlina. U tvrdnjama da je Lufthanza gurnula manjeg konkurenta u provaliju ključna je osoba Dežms Hogan, šef Er Berlina koji je tamo došao iz Lufthanzine firme British Midland i još više njegov naslednik, čisti bivši lufthanzovac Tomas Vinkelman koji je i proglasio stečaj.
Ali još Hogan je najvećem deoničaru – Etihadu iza kojeg stoji državni fond Abu Dabija (29%) – sve teže mogao objasniti kako Er Berlin gomila gubitke: 2014. je to bilo 377 miliona evra, godinu kasnije 447 miliona, a i za 2017. se već videlo da će godina biti užas. Zaista je završena sa 782 miliona evra gubitka. Zato je Hogan i doveo opet jednog bivšeg menadžera iz Lufthanze Štefana Pihlera da mu hitno napravi plan sanacije.
Ono što je Pihler predložio za Er Berlin je poslednje što bi se Lufthanzi moglo dopasti: jedini izlaz video je u tome da se berlinska kompanija reši svih linija koje donose gubitak i da se usredsredi samo na interkontinentalne linije i pristupne letove na dva aerodroma u Nemačkoj, odakle bi se onda letelo u svet: Berlin i Diseldorf. Upravo to je poslovna politika koja je „zlatna koka“ i Lufthanze.
Svega drugog se treba rešiti, govorio je Pihler, a tu su bili problem i avioni za koje je trebalo platiti odštetu jer bi narudžbine ili lizing bili otkazani. Naravno, trebalo je platiti otpremninu zaposlenima i to „rezanje“ bi koštalo oko 350 miliona evra. Ali nakon toga, smatralo se, Er Berlin će konačno odleteti u plus.
„Marš napolje!“
Još pre gotovo dve godine, početkom 2016, Hogan je sa tim planom došao šeicima i upravi fonda Abu Dabija – i oni su ga maltene izbacili napolje. „Mi ćemo radije plaćati za rast, a ne za smanjenje“, užasnuli su se šeici. A Hogan neka smisli kako da to izvede.
Tek tada se Hogan sastao sa predsednikom uprave Lufthanze Karstenom Šporom. Ovaj je sa niskotarifnom kompanijom Eurowings/Germanwings imao velikih planova, kako bi bilo da to ostvare zajednički sa Er Berlinom? Nekakvo spajanje nije dolazilo u obzir, to je znao i Hogan jer bi na fuziju broja jedan i broja dva nemačkog vazdušnog prevoza skočio i nemački i evropski ured za zaštitu tržišne utakmice. Ali jednostavno ni Hogan nije znao drugi izlaz.
Vremenom su se iskristalisali konkretni oblici saradnje, pozajmica viška aviona Er Berlina konkurentskom Eurowingsu i drugi oblici zajedničkog nastupa. Isprva je i Ahmad Ali Al Sajeg, zamenik direktora državnog fonda Abu Dabija koji je bio zadužen za Er Berlin, bio zagovornik ove suradnje sa Lufthanzom. Ali kako se brzo videlo, investitor se nadao da će onda i račun plaćati – Lufthanza.
U međuvremenu je Hogan otišao sa čela, ali se tek Vinkelman suočio sa nemogućom misijom: saradnja sa Lufthanzom je tekla, ali kapaciteti Er Berlina su i dalje bili preveliki – a time i troškovi. Vinkelman je sa Arabijskog poluostrva dobio obećanje da će državni fond podržavati Er Berlin sve do novembra 2018. – to obećanje je tražio i šef Lufthanze da bi uopšte stvarao planove sa partnerom koji neće propasti.
Klopka se zatvorila
Ali onda, početkom avgusta 2017. su šeici pitali Vinkelmana: koliko novca trenutno treba? Kad je sve zbrojao, došao je do 50 miliona evra do kraja avgusta. Dva dana kasnije, 11. avgusta 2017, je onda došao i faks: Državni fond Abu Dabija neće platiti tih 50 miliona.
Konačno je 15. avgusta Er Berlin proglasio stečaj, ali avioni su leteli i dalje uz novčano jamstvo države Nemačke u nepamćenom iznosu nekoj privatnoj firmi od 150 miliona evra. Jer inače ne samo da ne bi dobili niti gorivo, nego im ne bi bilo dozvoljeno niti sletanje: ko će platiti aerodromsku taksu?
Lufthanza i njen šef Špor su zbilja povukli sve svoje veze. Jer da tadašnji ministar saobraćaja Aleksander Dobrint nije odobrio jamstvo, Lufthanza bi bila u škripcu: ona nije imala dovoljno aviona niti za letove svog Eurowingsa tako da bi se neminovno dogodilo da u slotove aerodroma komotno ušeta konkurencija. A to znači pre svega Rajaner i IziDžet.
Bilans stečaja Er Berlina zato nipošto nije sjajan. Možda se jedino može radovati IziDžet koji je sad glavni prevoznik berlinskog aerodroma Tegel. Ali to putnicima ništa ne znači – tamo gde postoje bezmalo monopoli i nema konkurencije, cene rastu, a usluga postaje lošija.
I Lufthanza i njen Eurowings još uvek nisu probavili zalogaj koji su progutali nakon propasti Er Berlina: još do duboko u leto su preuređivali 77 od preko 140 aviona Er Berlina koliko su uzeli u svoju flotu, ali tu je bilo i tehničkih i svakih drugih problema. Ni kapacitetom šaltera za čekiranje Eurowings jednostavno nije mogao da opsluži nove putnike koji su pre leteli Er Berlinom.
Rezultat su monstruozni repovi i zakašnjenja: nedavno je jedan avion Eurowingsa u Kelnu morao da iskrca prtljag putnika jer je zakasnio na let. Uz golemo zakašnjenje prebačen je na drugu pistu – koja je bila prekratka da bi u avionu ostala sva težina prtljaga. Tako su neki putnici na Floridu svoje kofere dobili tek dva dana kasnije.
Ukratko, Er Berlin jeste bio neugodan takmac na tržištu, ali kad ga odjednom nema, niti Lufthanzi nije mnogo lakše. U drugom kvartalu je operativna dobit Lufthanze bila 982 miliona evra, no to je tri odsto manje nego u istom razdoblju prošle godine, dok je Er Berlin postojao.
A i čitavo to preuzimanje je Lufthanzu skupo koštalo: Špor se ponekad pita, ne bi li i za njegovu kompaniju bilo bolje da je pustila da Er Berlin padne kao kruška i ugrabi jedino njegove slotove i linije. Bez aviona, bez zaposlenih, bez svih nevolja...