"Ja samo tražim obnovu svoje rodne kuće"

Iako je prošlo već više od dve decenije, Dragoljub Čupković ne odustaje. "Ovo je moja djedovina, ovo je moje i želim da ovo, kad mene više ne bude, naslijede moji sinovi", objašnjava za DW ovaj Kninjanin, pokazujući nam šta je posle Oluje ostalo od njegove rodne kuće u Oton Benderu, zaseoku udaljenom 15-tak minuta vožnje od Knina. Kuća je zapaljena 20 dana posle Oluje, i do danas, iako su prošle skoro 23 godine, nije obnovljena.

Ali kako rekosmo, 71-godišnji Čupković ne odustaje. Popravio je vrata, na kojima se još vidi izbledeli natpis da je kuća njegovo vlasništvo, kojim je odmah posle Oluje pokušao da preduhitri pljačkaše i palikuće, ali u tome nije uspeo.

U kući čuva svoje stvari, zapravo sve ono što ljudi iz ovog kraja čuvaju u svojim podrumima i konobama. Kada ga posete sinovi, onda im u dvorištu priprema roštilj, želeći tako simbolično da održi vatru na svom ognjištu. Zato skoro svaki dan, naroöito leti, iz Knina odlazi u svoj Oton Bender. Na livadi iznad kuće uredio je voćnjak, u kojem je za vrućih letnih dana prijatna hladovina.

Dokumentacija teška nekoliko kilograma

Tamo je postavio mali sto sa dve klupice, za kojim nam pripoveda svoju dugogodišnju frustrirajuću bitku za obnovu svoje rodne kuće. Iako je proteklih 20-tak godina napisao bezbroj pisama i podneo bezbroj zahteva - ta dokumentacija, kako kaže, teži nekoliko kilograma - i to na razne adrese, njegova stara porodična kuća nije obnovljena. Sve ove godine on gleda kako je drugima to uspelo, pa i u njegovom Benderu, ali i u drugim kninskim selima, iako je najčešće reč o kućama u kojima niko ne živi i veći deo godine zjape prazne.

Obnova uništene, zapaljene i opljačkane imovine posle Oluje progutala je milijarde iz državnog budžeta, no država je prema svim Čupkovićevim zahtevima ostala slepa i gluva. Kako kaže, kuću su mu zapalili zato što je Srbin, a sada ne žele mu je obnove opet zato što je Srbin. "Jer da sam bio četnik, sigurno bi mi je obnovili", jetko će Čupković, koji je, kaže, sumnjiv i jednima i drugima, i "velikim Hrvatima" i "velikim Srbima".

A reč je o čoveku koji je ceo život proživeo u Kninu. Pre rata radio je kao inženjer u kninskom Tviku, a u Kninu je bio i u vreme rata, ali nije učestvovao u pobuni. "Sinove sam tada poslao iz Knina samo zato što nisam dao da ih mobiliziraju i da idu u rat", kazuje nam Čupković. Dva meseca uoči Oluje pokušali su da ga mobilizuju, no Čupković ni tada nije bio na bojištu niti je dužio oružje, nego je samo popravljao vozila.

Nakon Oluje hrvatski ga vojnici hapse baš na putu iz Bendera prema Kninu, nakon čega je stotinjak dana proveo u zatvorima u Kninu, Zadru i Šibeniku. I usput je životinjski premlaćivan. Iako je protiv njega pokrenuta istraga, utvrđeno je da ni za šta nije kriv i pušten je iz pritvora. "Nisam amnestiran, jer nisam bio kriv, iako su u meni danima ubijali 'boga četničkoga'", nekoliko je puta naglasio.

Razasuti u tri države

Čupković se priseća kako je štetu na porodičnoj kući prvi put 1995. prijavio vladinom Povjerenstvu za Knin, a potom je, u drugoj polovini 1997., Uredu za obnovu u Šibeniku dostavio svu potrebnu dokumentaciju. No, šest i po godina kasnije njegov zahtev je odbijen. Formalan razlog bilo je njegovo prijavljeno prebivalište u Kninu, gde ima stančić od 40 kvadrata, u kojem živi sa suprugom Dragicom, rođenom Varaždinkom. U taj stan, međutim, Čupković nije mogao da smesti celu porodicu, koja se u međuvremenu povećala.

U Uredu državne uprave odgovorili su mu da je svrha obnove da se ljudima "osigura krov nad glavom", ali Čupković smatra da to ne bi smeo biti razlog za odbijanje njegovog zahteva jer bi, kako kaže, trebalo da budu uzete u obzir njegove realne životne potrebe. Ponudio je i da mu država pomogne materijalom i da sam izgadi novu kuću, nedaleko od stare, ali ni to nije odobreno.

Zbog toga je njegova porodica sada "razasuta" u tri različite države, u Hrvatskoj, Srbiji i Sloveniji, gde mu žive sinovi sa svojim porodicama. Jedan sin, advokat, živi u Novom Sadu, a drugi, inženjer mašinstva kao i on, u Sloveniji.

"Dok se svi žale kako Knin gubi stanovnike, moja se porodica u međuvremenu proširila na ukupno šest članova i nema šanse da se okupimo, a kamoli da živimo na jednom mestu. Nije li to apsurdno?", podvlači. "Bilo je praznih stanova i 1991. i 1995., ali nismo bili pohlepni, na što smo ponosni, jer tuđe nismo htjeli. A onda su naše zapalili i sada nam ne žele obnoviti, iako bismo time riješili naše skromne potrebe", objašnjava.

Čupković je posle rata deset godina bio bez posla, a onda se zapošljava u Srednjoj strukovnoj školi u Kninu. Četiri godine je u penziji. Bio je gradski vijećnik i član gradskog Poglavarstva, županijski vijećnik, a godinama je, što s ponosom ističe, bio predsednik Srpskog kulturnog društva "Prosvjeta". U njegovom mandatu 2003. kninski pododbor "Prosvjete" dobija od grada plaketu "za njegovanje nacionalnog identiteta i doprinos multikulturalnosti". Sve to, međutim, ne samo da nije pomoglo rešenju njegovog problema, nego mu je, uveren je, i odmoglo. Čupković, naime, o kninskim prilikama i neprilikama, govori bez dlake na jeziku, zbog čega se mnogima zamerio.

Bezbroj pisama i apela

I nakon odbijenice države Čupković ne odustaje. Piše žalbe i obraća se Upravnom sudu. Piše i državnim funkcionerima, a samo u zadnje dve godine se četiri puta obratio predsednici države Kolindi Grabar Kitarović, ne tražeći ništa više od onoga što su dobili i drugi - obnovu svoje do temelja uništene kuće. Ništa od toga nije urodilo plodom

No, Čupković se ne da: "Ovo je moja zemlja. Tu sam rođen i to su stvarali moji preci. Tu su naša groblja i naše svetinje. Drugima su i štale obnavljali, a ja samo želim obnovu svoje rodne kuće".

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android