Dosta nam je globalizacije

Život nemačkog ministra privrede ovih dana nipošto nije lagodan. A s obzirom na to da je Zigmar Gabrijel ujedno i predsednik nemačkih socijaldemokrata (SPD), nema mu druge već da neprestano objašnjava zašto on ipak želi da stvi svoj potpis ispod Opšteg sporazuma o ekonomskoj i trgovinskoj saradnji (CETA) između Evropske unije i Kanade.

Kao socijaldemokrata, on odlično zna kakvo je raspoloženje u sindikatima i fabričkim pogonima. Svaka nova liberalizacija svetskog tržišta znači i da radnici u Nemačkoj moraju da se prilagođavaju platama i uslovima rada i to onima koje dobijaju, a i tome kako žive radnici u Kini, Vijetnamu ili Bangladešu. U suprotnom, njihov pogon bi mogao da bude zatvoren, a proizvodnja preseljena u inostranstvo.

Ali tu je i Gabrijelovo „drugo ja“ – on je i potpredsednik vlade i ministar privrede Savezne Republike Nemačke. A ta zemlja je spremna za međunarodno takmičenje: ona ima izuzetnu produktivnost, raspolaže tehnologijom i nudi dobre proizvode zbog kojih Nemačka i jeste izvozna velesila. To znači da će neki pogoni ostati zatvoreni, ali da će u drugima poslovi dobro ići.

Tu je i činjenica da je Kanada u čitavom nizu odredaba popustila i prihvatila zahteve Evropske unije. „Sa Kanadom smo postigli izuzetno dobre uslove“, izjavio je ministar Gabrijel pre nego što se uputio u Kanadu na poslednje razgovore s premijerom Džastinom Trudoom i tamošnjom ministarkom trgovine Kristinom Frilend.

Amerikanci „tvrdi“, Kanađani popustljivi

Za mnoge Evropljane, najveći problem prekoatlantskih sporazuma – dakle i Transatlantskog trgovinskog i investicionog partnerstva (TTIP) sa SAD i sporazuma CETA sa Kanadom – jeste odredba o vansudskim nagodbama u slučaju promene okolnosti poslovanja. Zvuči banalno, ali to predstavlja političku revoluciju: na primer, ako Evropska unija ili neka njena članica svojim zakonom ugrozi poslovanje nekog međunarodnog koncerna, onda u tom sporu odlučuje posebno telo – i eventualno određuje i odštetu koja bi tom koncernu trebalo da se isplati.

Dakle, sasvim teoretski, ako EU zabrani pušenje u javnim prostorima, američki proizvođač cigareta bi zbog toga mogao da zatraži odštetu. Ili proizvođač atomskih elektrana ako se želi da se napusti korišćenje atomska energija. Ili ako se bilo kom koncernu ne dopadnu oštriji propisi o zagađivanju, zaštiti životne sredine, bezbednosti... Ili ako država, region ili opština opet preuzmu upravu na primer u vodosnabdevanju ili u nekoj banci kojoj preti propast.

To je naravno još uvek samo u domenu teorije, ali ipak načelno pitanje: ko odlučuje o našem životu i propisima – da li naši (demokratski izabrani) političari ili međunarodne korporacije? S druge strane, poslovni svet želi dugoročnu sigurnost svog novca i ulaganja, pa zato ne čudi što na toj odredbi TTIP i dalje insistiraju Sjedinjene Američke Države, baš kao što je neko vreme u pregovorima o CETA insistirala i Kanada.

Protesti u sedam nemačkih gradova

U suštini, sporazum sa Kanađanima zaključen je još 2014. i to sa svim spornim odredbama o kojima Otava više nije želela da raspravlja. Međutim, s obzirom na to da je porastao politički otpor takvom sporazumu u Evropi, CETA je „stavljena na led“. Tek kada je u Kanadi premijer postao Trudo, Otava je pokazala spremnost da ponovo razgovara o spornim tačkama – sa ishodom s kojim je nemački socijaldemokratski ministar privrede mogao da bude zadovoljan.

„Više nema privatnih sudova kakve žele Amerikanci. Imamo pravo otvaranje tržišta, što je važno za naša preduzeća srednje veličine, a što Amerikanci žele da izbegnu“, tvrdi nemački ministar. U sporazumu s Kanađanima je tako i dalje obezbeđen poseban zadatak javnog sektora za dobrobit evropskih građana, sve do zaštite kulturnog dobra.

Predsednik nemačkih socijaldemokrata, bez obzira na svoje uverenje, vrlo dobro zna da bi politički skupo moglo da ga košta ako prihvati sporazum s Kanađanima bez podrške njegove stranke. Rukovodstvo SPD prihvatilo je taj sporazum, ali Gabrijel je za predstojeći ponedeljak (19.9.) sazvao i dvestotinak pokrajinskih predstavnika SPD-a u Volfsburg kako bi svi zajedno odlučili o tom novom trgovinskom sporazumu. Uoči tog sastanka i dalje je čitav niz funkcionera SPD-a i dalje odlučno protiv.

Istovremeno, ove subote (17.9.) u čak sedam nemačkih gradova biće održani protesti i protiv CETA, i protiv TTIP. Demonstracije organizuje čitav niz udruženja, od onih za zaštitu životne sredine ili zaštitu potrošača, pa do sindikata, društvenih i crkvenih udruženja i humanitarnih organizacija. Podeljeno je 3,4 miliona letaka kojima se građani pozivaju na proteste pod sloganom „Zaustavite CETA i TTIP – za poštenu svetsku trgovinu“.

„Špaga“ socijaldemokratskog ministra

Sporazum CETA još više jača ionako dominantni uticaj koncerna i slabi demokratska prava građanki i građana“, navodi se u tom letku. Organizatori očekuju ogroman odziv građana i stotine hiljada demonstranata, tim pre što protivnika nekakvim novim oblicima globalizacije ima doslovno u svim političkim grupacijama – od levičara i zaštitnika životne sredine, pa sve do desnice i desničarskih populista. Na primer, austrijski desničarski kandidat za predsednika Hofer kratko i jasno je najavio da „neće potpisati“ TTIP ako postane predsednik.

Nemački socijaldemokratski ministar privrede Zigmar Gabrijel zato je odlučio da se postavi „negde između“: zalaže se za sporazum s Kanađanima, ali je za sporazum sa SAD krajem avgusta kolovoza izjavio da je „TTIP praktično propao, iako to niko ne želi otvoreno da prizna“. Ali već i zbog toga je „dobio po nosu“ – jer su ti međunarodni sporazumi nešto o čemu je postignu dogovor na saveznom nemačkom nivou prilikom formiranja koalicije SPD-a sa demohrišćanima Angele Merkel.

Zbog tih Gabrijelovih reči na njega su se okomili i u Vašingtonu i u Berlinu, a kancelarka Merkel je izjavila da se „zalaže da se sačeka završetak pregovora i da se tek tada odlučuje“ o TTIP. Ona je istovremeno dodala i da se „zalaže za sve što doprinosi stvaranju radnih mesta u Nemačkoj“ i da se, prema njenom mišljenju, „u to ubraja i sporazum o slobodnoj trgovini“.

Trikovi Evropske unije

I kao što je sporazum s Kanadom još uvek problem za građane Nemačke, tako su isti takvi sporazumi ogroman problem i u Evropskoj uniji jer će čitav niz zemalja, znatno manje razvijenih od Nemačke, imati mnogo manje koristi od njega. Predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker svojevremeno je upozorio članice da „nije neophodno“ da one uopšte ratifikuju takve trgovinske sporazume koje sklapa Unija. Ipak, kada je shvatio da tako nije stekao baš mnogo prijatelja, „velikodušno“ je objavio da članice takve sporazume mogu da ratifikuju „ako baš žele“.

S obzirom na to da je izvesno da neke članice to neće učiniti – ili da će odložiti ratifikaciju za neku daleku budućnost – evropski ministri privrede žele da ipak pronađu načine da nekako „preskoče“ da sporazum sa Kanadom moraju i da prihvataju parlamenti svih zemalja Unije. Oni će se zbog toga sastati 23. septembra u Bratislavi kako bi u tom sporazumu našli one delove za koje nije potrebna saglasnost svih članica – i koji bi onda mogli da stupe na snagu praktično odmah po potpisivanju sporazuma.

To bi onda moglo da se dogodi već 27. oktobra, tokom susreta na vrhu Evropske unije i Kanade koji je planiran da bude održan u Briselu. Time bi praktično bila potpisana dva sporazuma – jedan koji bi stupio na snagu odmah i drugi o kojem će kasnije da odlučuju nacionalni parlamenti. Šta će biti u prvom, a šta u drugom delu, to bi ministri tek trebalo da utvrde. A kada će da bude prihvaćen celovit Opšti sporazum o ekonomskoj i trgovinskoj saradnji Evropske unije i Kanade – to ne zna ama baš niko.