Divlje trke, nedužne žrtve

U sudnici se ništa posebno ne događa, ali Maksimilijan V. sve to više ne može da podnese. On se pridružio tužbi države i sada sedi u sali 621 berlinskog Pokrajinskog suda. Pre otprilike godinu dana je njegov 69-godišnji otac poginuo u automobilskoj nesreći. Tačnije, udesu, jer tu nije bilo reči o nekakvoj sreći ili nesreći. On je upravljao svojim džipom po čuvenoj berlinskoj aveniji Kudam kad se u njega zabio Audi A6 kvatro brzinom od 160 kilometara na sat. Usred grada.

Zbog toga su optužena dvojica muškaraca. Sede u sudnici na crnim tapaciranim stolicama: Hamdi H. (24) i Marvin N. (27). Traje šesnaesto ročište i advokat Marvina N. iznosi svoju završnu reč. To je već treći pledoaje obrane. „Sad moram i ja nešto reći", pokušava da se umeša sin stradalog penzionera. Predsednik sudskog veća mu rukom daje znak da nije došao red na njega.

Ovaj proces u Berlinu se prati u čitavoj Nemačkoj. Širom zemlje redovno ginu nedužni ljudi kao žrtve divljih trka po ulicama gradova - pešaci, biciklisti, a u Kelnu je poginuo jedan turista koji je sedeo u taksiju. Vozači divljih gradskih trka se za te smrtne slučajeve kažnjavaju maltene kao da su saobraćajni prekršaji. Već dugo se čuju oštre kritike zbog previše blagih kazni.

Automobil kao oružje

Državni tužilac je u ovom procesu odlučio da sastavi optužnicu kakva se ne sastavlja lako čak ni u kriminalističkim slučajevima: on oba optuženika tereti za ubistvo s predumišljajem. Jer tu je reč o mladićima koji su već i pre pokazali da se olako odnose prema sigurnosti u saobraćaju – zajedno imaju nekoliko desetina manjih i većih saobraćajnih greha.

Sat i po je trajala završna reč tužioca u kojoj je ponovio detalje ovog zločina. Dokazano je da su oba vozača bezobzirno jurila u noćnim satima po Kudamu i susednoj ulici. Očigledno su se trkali, prošli su 13 semafora i većina njih im je pokazivala crveno. Onda su došli do raskrsnice gde se dogodio udes: Hamdi H. u Audiju A6 s 225 konjskih snaga i Marvin N. u Mercedesu CLA 45 AMG sa 381 konjskom snagom.

I tu je crveno, ali Hamdi H. daje gas. Njegov automobil se zabija u automobil penzionera Mihaela V. koji je ušao u raskrsnicu jer mu je semafor pokazivao zeleno. I Marvinov auto je okrznuo Hamdijev, zatim uradio u semafor i zabio se u kamenu ogradu na rubu ulice. Krhotine su raspršene na preko 70 metara. Penzioner za volanom džipa koji je sasvim pravilno ušao u raskrsnicu poginuo je na licu mesta.

Predumišljaj?

„Žrtva nije imala ni najmanju šansu", kaže državni tužilac. Optuženima je moralo biti jasno da bi moglo biti žrtava. Podseća na izjave svedoka da su se optuženi dogovorili da održe trku. Oni su krenuli u jurnjavu, potpuno svesni da bi to moglo biti opasno za nedužne prolaznike. Utoliko sve to, misli državni tužilac, odgovara delu sa predumišljajem.

Počinili su zločin iz niskih strasti: kako bi dokazali svoj ego. Svoja vozila su koristili kao opasno oružje. Tu se pokazuje psihološka struktura dvojice mladića koji svoju ličnost i društveni status neraskidivo povezuju sa snažnim vozilima. „Ludilo", ponavlja državni tužilac dok iznosi detalje. Traži najtežu moguću kaznu nemačkog krivičnog sistema – doživotni zatvor za obojicu. Jer bila je tek slučajnost da je Hamdi, a ne Marvin usmrtio nedužnu osobu: i jedan i drugi su bili spremni da to učine. Naravno, traži se da nijednom od njih više nikad ne bude dozvoljeno da upravljaju motornim vozilom.

Nehat?

Branioci Hamdija H. i Marvina N. se ne trude da ospore da je ono što se dogodilo užasno i neoprostivo. To bi bilo besmisleno, kaže Hamdijev advokat otvoreno. Ali onda razvija svoju taktiku odbrane: tvrdi da je njegov klijent bio uveren da ima stvari pod kontrolom te da čak nije ni vezao sigurnosni pojas. Zato, smatra odbrana, ne može biti govora o predumišljaju. Branilac takođe osporava i druge argumente optužbe i dovodi problem do apsurda: „Onda svaki prolazak kroz crveno svetlo može da se tumači kao namera da se neko ubije." Zato ovo i nije bilo ubistvo, kaže.

Sve u svemu, za vozača vozila koje je usmrtilo penzionera očekuje kaznu za ubistvo iz nehata i oduzimanje slobode „u dužini koja ne mora biti na donjoj granici". Maksimalna kazna za to delo je pet godina zatvora. Za drugog učesnika trke obrana ne vidi nikakvu drugu kaznu osim ugrožavanja bezbednosti u saobraćaju te za njega traži uslovnu kaznu.

Suze u sudnici

Konačno i Maksimilijan V, sin stradalog penzionera, sme nešto da kaže. Okreće se optuženima i njihovim advokatima koji su udaljeni samo par koraka. Žali se da se počinioci baš nikad nisu izvinili za ono što su učinili. „To osećam kao osobno poniženje žrtve", kaže on.

Advokat Marvina N. odgovara da zapravo nema primerenih reči izvinjenja kod takve nesreće: „To su sve floskule, svoje štićenike obično savetujem da to ne čine." Marvin N. sedi potpuno mirno. Drugačije reaguje Hamdi H, vozač koji je usmrtio njegovog oca. Ustaje i okreće se Maksimilijanu V. Grca i u suzama traži oprost. Sin poginulog posmatra bez reči.

Može li mu se verovati da mu je žao? Da nije znao da jurcanje ulicama može da dovede do tragedije? Da li mu sin stradalog veruje? Da li mu veruje javnost, već sita takvih smrtnih slučajeva? I, trenutno najvažnije: veruje li mu sudija? Presuda se očekuje u ponedeljak.