Kada su u Ukrajini nakon „Majdan-revolucije“ odlučili da državnu televiziju pretvore u javni RTV-servis, poslanici su imali za to jasne razloge. Želeli su informativni program za čitavu zemlju i sadržaj koji ne odgovara samo određenim privrednim oligarsima. Želeli su profesionalni novinarski proizvod. Za tu reformu uzori su im bili britanski i njemački javni servisi.
- pročitajte još: „Javni interes je obaveza javnog servisa“
Pa i u Poljskoj, Mađarskoj, i u čitavom nizu postsovjetskih republika, nakon diktature izražena je jasna volja da se ispoljavanje mišljenja i slobodan pristup informacijama ne upišu samo u ustav, već da se postigne to da ljudi to osnovno pravo shvate na pravi način. Upravo tu javni servisi daju svoj ključni doprinos. To je stvar društva u celini: mediji koji nezavisno pružaju osnovne informacije, imaju obrazovni, kulturni i zabavni program i na taj način omogućavaju slobodno formiranje mišljenja. Ne može se jasnije reći: javni RTV-servis odgovor je na cenzuru, ućutkivanje i državnu propagandu – pa i u Nemačkoj! To je s dobrim razlogom model i za države koje su izašle iz diktature i pokušavaju da izgrade demokratske strukture.
Samo satira?
Sve to prikriva aktuelnu diskusiju koja se upravo vodi u zemljama kolevkama javnih servisa. „Postoji jedno mesto na kome laži postaju vesti“, napisao je austrijski vicekancelar Kristijan Štrahe na Fejsbuku. A to mesto je austrijski javni RTV-servis ORF. Taj post je Štrahe označio kao – „satiru“. Ali to je skoro pa neverovatno, s obzirom na to da Slobodarska partije Austrije (FPO) Kristijana Štrahea već odavno duva u istu tikvu sa Alternativom za Nemačku (AfD). Desničarski populisti u čitavoj Evropi poručuju: „Da, taj sistem može da nestane!“
A to potkrepljuju sledećim argumentom: propašću javnih servisa, giganata koje finansiraju poreski obveznici, konačno bi se stvorilo mesto za brojne nezavisne aktere. Dakle, zbog stalne konkurencije bilo bi više pluralizma mišljenja. To je budalaština koja se dokazuje jednim pogledom na internet-mreže. Komercijalni mediji po pravilu posluju digitalno. Oni sadržaje plasiraju besplatno, a prihod generišu od oglašavanja. Takvi sadržaji proizvode se sa vrlo malo truda. A istraživačko novinarstvo? Dopisnička mreža? Provera izvora informacija? Lična prava? Korekcija? Pogrešna vest! Mnogi od takvih medija nemaju ništa zajedničko s kvalitetnim novinarstvom.
Da li je zadatak javnog servisa u vremenima interneta okončan? Nasuprot tome je činjenica da algoritmi zaobilaze demokratsku kontrolu. Ta netransparentnost, raspodela informacija prema pravilima marketinga – to izvitopereno deluje na formiranje mišljenja. Zbog ogromnog rasta broja dezinformacija i propagande, kvalitetno i istraživačko novinarstvo je neophodno!
Smatram da se aktuelna diskusija ne dotiče bitnih pitanja evropske demokratije: kako ćemo da obezbedimo jedno do najvažnijih, osnovnih prava: slobodu formiranja sopstvenog mišljenja i njenu odbranu? Kako onda izgledaju pravi okviri, imajući u vidu duboke strukturalne digitalne promene? Koji su preduslovi za to?
Na to pitanje su, u zemljama koje se nalaze u tranziciji ka tržišnoj privredi, odgovorile reforme: za to su potrebni mediji koji imaju odgovornost prema društvu. Takođe, potreban je svojevrsni miks privatnih i javnih interesa, i to sa zajedničkim zadatkom na medijskom tržištu. Sudeći prema tim zahtevima, diskusija bi trebalo da se vodi i žešće i sa više argumenata. Ti zahtevi su na stolu, a u Švajcarskoj će imati i svoje posledice: s obzirom na to da je javni servis društvena stvar i da će se tako i finansirati, on bi trebalo da se poboljša i kada je reč o učešće istog tog društva u programskom sadržaju. Odluke koje se donose moraju da budu još transparentnije nego do sada. A zadaci moraju da se ispunjavaju efikasnije. Javni servisi dokazaće svoju konkurentnost ako ozbiljnije pristupe svojim obavezama prema društvu!
Pretvaraju se da govore u ime čitavog naroda
Ne bi trebalo da zaboravimo onog ko je autor poruke – „To nam ne treba!“ Sigurno da već mnogo godina postoje glasovi privatnog sektora ili liberalnog tržišta koji idu u tom smeru. Podstrekači takve diskusije dobili su krila u čitavoj Evropi – to su desničarski populisti koji se rado predstavljaju kao „žrtve diktiranog mišljenja“. To su desničarski populisti koji se gotovo nikada ne distanciraju od rasističkih izjava i komentara koje dele na svojim internet-portalima i na društvenim mrežama. Oni koji u svojoj digitalnoj komunikaciji bez stida i srama diskriminišu čitave grupe ljudi, koji huškaju i šire propagandu. Oni se usuđuju da govore u ime čitavog jednog naroda – kao da narod ima nekakvo jedinstveno mišljenje. Kada se pretvaraju da raspravljaju o pluralizmu mišljenja, oni zapravo misle samo na svoje mišljenje. To isto tako važi za AfD u Nemačkoj, kao i za Nacionalni front u Francuskoj ili partiju Fides Viktora Orbana u Mađarskoj.