Desničarsko likovanje
8. avgust 2017.
Patriotski nevladin sektor, kako same sebe opisuju nacionalističke i desničarske organizacije, smatraju da u poslednje vreme imaju puno razloga za likovanje. Manje-više uspešni pokušaji ometanja albanskog festivala „Mirdita“, tribine Žena u crnom na Fakultetu političkih nauka u Beogradu o ratu u Bosni ili prekidanje filmskih projekcija o srpskim zločinima na Kosovu, uslovile su izjave kako je „antisrpski soroševski nevladin sektor izgubio monopol na javnu reč“. Posebno zadovoljstvo desničara i nacionalista izazvala je činjenica da država Srbija blagonoklono posmatra taj proces.
Front protiv civilnog sektora
Ako se nešto pažljivije analiziraju pomenute aktivnosti vidljivo je da u većini slučajeva nije reč ni o kakvim autohtonim akcijama, već o najobičnijim komadima sa vriskom i pevanjem čiji je jedini cilj da se prekine nečija tribina ili filmska projekcija. Nije teško pronaći ni razloge za takve akcije, jer je svaki samostalni protest nekih od „patriotskih“ organizacija patetičan skup nekoliko istomišljenika koje nisu primetili čak ni njima naklonjeni mediji, a još manje slučajni prolaznici. Na taj momenat skreće pažnju i Ivan Đurić iz Inicijative mladih za ljudska prava, koja je bila jedan od organizatora festivala „Mirdita, dobar dan“. Đurić za DW kaže da pojedine organizacije tog tipa „imaju neke svoje samostalne akcije, ali na njih ni oni sami ne obraćaju pažnju, a kamoli neka šira javnost. Međutim, oni predstavljaju taj prvi front kada su u pitanju napadi na civilni sektor. I kada Inicijativa ili neka druga nevladina organizacija napravi nešto što nije u skladu sa zvaničnom politikom, oni su ti koji se šalju na prvu liniju fronta“.
A kada se stigne na mesto događaja scenario je uglavnom sličan. Policija je ili nezainteresovana, ili legitimiše novinare, skup se prekida ili nekako nastavlja, a desničari sebi upisuju još jednu pobedu nad prozapadnjačkim soroševskim nevladinim sektorom. Za pripadnike „patriotskih organizacija“ to je dovoljan dokaz da ih država u tome podržava i da su se vremena promenila. Ivan Đurić se slaže s ocenom o podršci države i dodaje kako „država ne samo da im pruža ravnopravan tretman, nego ih i podržava u kršenju zakona i pretnji nasiljem. Jer, kada ministar kulture primi predstavnike Alternative koja dva dana nakon toga organizuje tribinu Miroljuba Petrovića koji bi sve koji drugačije misle stavio ’pod mač’, onda je jasno da država ne samo da ne reaguje, nego ih sada već i zvaničnim kontaktima podržava.“
Promenjen NVO-pejzaž
Takozvane patriotske organizacije zbog svega toga smatraju da je pejzaž nevladinog sektora sada definitivno promenjen i da brojne NVO koje se sve vide kao deo „Druge Srbije“, više nemaju monopol na javno delovanje. Politički analitičar Dragomir Anđelković ocenjuje da nisu sve NVO građanske orijentacije koje bi se mogle svrstati pod odrednicu „Druga Srbija“ bile podjednako zastupljene. Anđelković ističe da su pravi medijski monopol dugo imale organizacije poput Helsinškog odbora za ljudska prava ili Fonda za humanitarno pravo. „To su organizacije koje su se na neprincipijelan i maliciozan način bavile krivicom Srba. One su i nanele najveću štetu građanskom sektoru, jer su mnogi poistovećivali građansko i antisrpsko, što nije tačno. Sada već imamo veće šarenilo: imamo proruske organizacije, nacionalne, građanske, i one koje su za NATO.“
A na primedbu da bi, bar kada je reč o dešavanjima devedesetih, svako trebalo da se bavi svojim delom odgovornosti i krivice, Anđelković ističe da ta podela „da se svako bavi svojim dvorištem ne stoji. Zločini su zločini i njima bi trebalo univerzalno da se bavimo – oni koji su borci protiv zločina tu ne bi trebalo da prave selekciju – i da je problem samo nešto što dolazi sa srpske strane, a opravdavaju ono što dolazi sa drugih strana“.
Terciranje državnoj politici
Modus operandi patriotskog sektora ostavlja, međutim, nepogrešiv trag rukopisa sadašnjih vlasti. Kao i u svemu drugom, sam vrh vlasti je prilično obazriv kada je reč o nacionalističkim izjavama, ali se zato uvek nađe neki Aleksandar Vulin, ili neki vlastima bliski medij, ili neka patriotska organizacija, koji će reći šta vlast zaista misli. Ivan Đurić kaže da u ovom slučaju govorimo o nekom „osveženom nacionalizmu u Srbiji, koji je zamah dobio zbog političkih prilika u regionu“. Ali, primećuje Đurić, „to što su pokušali da prekinu festival kosovske umetnosti nije nikakva revolucija, jer velika većina kulturnih institucija u Srbiji ne želi ni da pomisli da ugosti nekog kosovskog umetnika. Ja bih to stoga pre nazvao tercom nekoj državnoj politici nego što je to neka nova autentična misao.“
Svi su na marginama
Koliko su uopšte patriotske NVO bliske vlastima i da li imaju neku konkretnu podršku? Dragomir Anđelković ističe „kako nema uvid ko sve dobija novac iz državnih fondova za određene projekte, ali veruje da više nema monopola Helsinškog odbora i sličnih, već da se sredstva šire dodeljuju. Ne bih rekao da država stoji iza tog nacionalnog dela nevladinih organizacija, ali ih više ne diskriminiše“, kaže Anđelković. No, kako bi sve ostalo u okvirima malog nesporazuma među neistomišljenicima, Anđelković napominje kako misli da su generalno i takozvana Prva i Druga Srbija „izgubili značaj. Građani se sve manje bave prošlošću – zaokupljeni su svakodnevnicom. Priče koje su ljude zanimale devedesetih i dvehiljaditih sada zanimaju par stotina ili hiljadu ljudi sa bilo koje strane. Svi su oni sada na nekim marginama“, misli Anđelković.