Alternativa za Nemačku (AfD) niti je pala sa neba, niti ustala iz pakla. Ona je samo popunila rupe. Pojedini politikolozi govore o nedostatku „desnice“ u stranačkom spektru. Drugo, manje teoretsko objašnjenje glasi: prilično mnogo frustracije se nakupilo i sada se kanališe kroz AfD.
Frustracija zbog političara koji se premalo brinu o svakodnevici ljudi, o porastu kriminala, lošim autobuskim i železničkim vezama ili školama koje propadaju. Na istoku zemlje, u glavnim uporištima AfD, na sve to dolazi i šok od surovog zaokreta ka kapitalizmu.
U čitavoj zemlji zarade su godinama stagnirale. Na zapadu nedostaje novca za lokalne samouprave i izgradnju puteva. Ali zato nije bio problem naći novac za spasavanje banaka u vreme krize evra. Tako se izgubilo poverenje – dragocena i osetljiva valuta u odnosu političara i građana.
- pročitajte još: Da razgovaramo o strahu
Na sve to, u zemlju je stiglo više stotina hiljada izbeglica. Dočekani su sa mnogo empatije i solidarnosti. Takav odnos državnih službi i komšija nedostaje onima koji sebe vide kao socijalne gubitnike.
U toj situaciji, mnogi nemački mediji zanemarili su svoju ulogu, koketirajući sa političkim i privrednim elitama. Bivši profesor novinarstva Mihael Haler proučavao je izveštavanje medija za vreme izbegličke krize i izneo poražavajući zaključak: vrline poput nezavisnosti i distance potisnula je narcistička samodopadljivost, piše Haler za magazin Cicero.
Bilo je to plodno tle za nemačke desničarske populiste, i još dugo će ostati, sve dok se razmišljanje etabliranih stranaka ne promeni. Ipak, prošle godine se mnogo toga pokrenulo. Na agendi političkih stranaka ponovo su se pojavili termini kao što su „domovina“, „bezbednost“ i „zajedništvo“. Političari se usuđuju da tematizuju osetljive teme kao što je šok od ujedinjenja Nemačke.
Zli jezici bi mogli da tvrde da druge stranke sada slede AfD. Barem bi dve velike ponosne narodne stranke – Demohrišćanska unija i Socijaldemokratska partija – trebalo da imaju dovoljno dostojanstva da se tome odupru. Odgovor bi bio da se stranke pokazuju kao žive organizacije koje programski i personalno mogu dalje da se razvijaju. Da taj put funkcioniše pokazuju nove vlade u Francuskoj i Austriji.
Dakle, kako će velikim strankama u Nemačkoj biti za dve ili pet godina najviše zavisi od njihove sposobnosti da se obnove.
AfD tek mora da pokaže da za veliku politiku ima prave ljude, strukture i izdržljivost. I dalje je to stranka protesta koja profitira od toga što se protivi postojećim konceptima. Za sada se ne može očekivati da AfD već ove godine može i hoće da napravi sledeći korak – kao Slobodarci u Austriji – naime da postane koalicioni partner konzervativaca.
Ostaje otvoreno da li će AfD srednjeročno uopšte biti u stanju da postane deo vlade. Jer više od drugih stranaka AfD potresaju unutarstranački sukobi.
Populistički stranački šefovi u drugim zemljama podigli su autoritarne zidine. Između ostalog i zato da stranku ne bi oslabili unutrašnji sporovi. AfD nema snažnu ličnost na čelu koja je to u stanju da uradi. Opasnost da stranka narednih meseci postane autoritarna nije tako velika. Ali možda je to samo pitanje vremena.
Još uvek ima funkcionera, članova stranke i birača koji se tome opiru. To nadzire i nemačko civilno društvo. I pored uspeha AfD važi sledeće: Nemci imaju istorijski problem sa prevelikom koncentracijom moći u rukama jedne ličnosti. „Hitlerov-gen“ i dalje je u povlačenju.
Uostalom, duh vremena u zapadnoj Evropi poznaje i drugačiji pravac. Sebastijan Kurc i Emanuel Makron sa svojim „pokretima“ preispituju smisao klasičnih stranaka i njihovih struktura moći. Makronov pokret bi trebalo da bude laboratorija ideja, bez prisile na članstvo. „Lista Sebastijan Kurc“ želi da bude „otvorena platforma“ jedne „nove narodne stranke“. Cilj obojice političara je da što više građana uključe u politiku i time postanu bliži ljudima.
- pročitajte još: „Birači takođe snose odgovornost“
Sličnih pokušaja u Nemačkoj ima već godinama. Jačaju savezi poput „Slobodnih birača“. Vanstranački gradonačelnici preuzimaju gradske skupštine. Pokušaj da se politički procesi nanovo organizuju putem interneta, kao mešavina reprezentativne i direktne demokratije, Piratska stranka je nazvala „tečnom demokratijom“ (liquid Democracy).
I diskusija o manjinskoj vladi u Nemačkoj sa promenljivom većinom pokazuje: nešto se pokreće. Ukoliko se politički duh vremena bude razvijao u tom pravcu AfD bi uskoro mogao da deluje staromodno. Njihovi sledbenici doduše tvrde da demokratiju žele da podignu na viši nivo, dok unutar stranke drugačije deluju: tamo ima više alfa-mužjaka nego timskog duha.
Dakle, političke zvezde obećavaju dinamičnu godinu za AfD i druge stranke. Šta će biti za dvanaest meseci? Možda samo astrolozi znaju.