Desni marš kroz Evropu
19. jun 2018.
U Briselu, tamo gde institucije Evropske unije već godinama pokušavaju da pregovorima dođu do zajedničkog, evropskog rešenja za prihvatanje i raspoređivanje potražilaca azila i migranata, nije potrebno ići daleko kako bi se sagledale posledice koje su te migracije izazvale. Belgijske vlasti koje se bave dodeljivanjem azila, samo su par kilometara udaljene od sedišta EU. Tu migranti stoje u dugim, nepreglednim redovima kako bi podneli zahtev za azil ili što brže otputovali u Francusku ili Veliku Britaniju.
Mnoge izbeglice iz Afrike koji noći provode na severnoj briselskoj železničkoj stanici ili u neposrednoj blizini parka Maksimilijan, tvrde da dolaze iz Italije. Oni su u Brisel došli autobusom, automobilom ili vozom preko Austrije, Nemačke i Francuske – protivno svim pravilima Dablinskog sporazuma. Oni su u stvari, kako to predviđaju evropska pravila i propisi, zahtev za azil morali da podnesu već u Italiji. Ali sistem koji EU za sada uzaludno pokušava da reformiše – ne funkcioniše.
To je uočio i belgijski ministar unutrašnjih poslova Jan Jambon iz nacionalističko-konzervativne Nove flamanske alijanse (N-VA). On želi da preduzme oštrije mere protiv migranata koji ilegalno borave u Belgiji. U maju je došlo do tragičnog incidenta, kada je belgijska policija otvorila vatru na jedno vozilo s ilegalnim migrantima iz Iraka. Tom prilikom smrtno je stradala jedna dvogodišnja devojčica. Na prošlim izborima u Belgiji održanim 2014. godine, stranka N-VA – koja se može opisati kao populistička partija – zabeležila je nagli porast broja glasova što je rezultiralo njenim prvim ulaskom u vladajuću koaliciju.
„Poslovni model“ populističkih stranaka
Belgija je samo pokazatelj trenda u Evropi. „Izbeglička ili migrantska kriza“ je u mnogim zemljama Evropske unije uticala na stvaranje jakih desno-populističkih opozicionih stranaka. To se može videti u Francuskoj, Holandiji, Danskoj, Švedskoj i Nemačkoj. U nekim državama su desničarski populisti postali i deo vlasti, kao u Belgiji, Finskoj, Austriji ili Grčkoj. U velikom broju zemalja EU, populističke stranke su na vlasti, recimo u Poljskoj, Mađarskoj, Češkoj, a odnedavno i u Italiji.
Za Štefana Lenea, stručnjaka za evropska pitanja u Karnegijevoj fondaciji u Briselu, jasno je da je migrantska kriza postala deo „poslovnog modela“ populističkih stranaka. „Oni su pronašli temu kojom bude emocije, a koje opet dovode do jake polarizacije. Zato oni ne odustaju od te teme", naglašava Lene za DW.
Šef poslaničke grupe desničarsko-populističke Alternative za Nemačku (AfD) Aleksander Gauland, je 2015, u vreme kad je izbeglička kriza bila na vrhuncu, ocenio da dolazak izbeglica predstavlja „pravi poklon“ za njegovu stranku. Sada je Alternativa za Nemačku najveća opoziciona stranka u nemačkom parlamentu Bundestagu, a u nekim regionima na istoku zemlje ona je, sudeći po anketama, čak i politička stranka broj jedan.
„EU pred provalijom“
Potpredsednik Evropske komisije Frans Timermans sa zabrinutošću upozorava da bi ojačani desničarski populisti i nerešeno pitanje migracija mogli da dovedu ne samo do krize vlade u Nemačkoj, već i da bi mogli da ugroze jedinstvo EU. „Kada se sagleda razvoj situacije u poslednjih nekoliko godina, može se videti da su migracije tema koja je EU dovela na ivicu provalije. Migracije igraju ključnu ulogu u svakoj zemlji-članici, bez obzira na to o kojoj i kakvoj zemlji je reč“, rekao je Timermans u Evropskom parlamentu. On rešenje vidi u tome da pojedine zemlje svoje nacionalne interese stave u drugi plan i da pre svega iskažu solidarnost. „Celovito i održivo rešenje može se naći samo na evropskom nivou.“
Ali mnoge vlade koje su pod uticajem desnih populista u međuvremenu ne veruju u zajedničko rešenje, smatra bivši diplomata Štefan Lene iz Karnegijeve fondacije. „Nesposobnost EU da reši to pitanje dovela je do renacionalizacije politike – zemlje rešavaju pitanja pojedinačno i posmatraju ih kao nacionalna pitanja. Najveći broj populista i većina stranaka koje su protiv migranata su istovremeno apriori i protiv Evropske unije. Zato sve više zemalja EU poseže za nacionalnim merama: kontrolom granica, podizanjem zidova i ograda od čelične konstrukcije i bodljikave žice. Napredak u toj oblasti u takvom političkom okruženju postao je teško ostvarljiv.“
Zato je i nada nemačke kancelarke Angele Merkel da bi do samita Evropske unije krajem juna u pregovorima mogla da dođe do nekakvog rešenja – po svoj prilici iluzija. Ona je u jednoj emisiji na nemačkoj televiziji izjavila: „Evropa će se naći u opasnosti, ako u tome ne bude uspela.“
Angela Merkel na udaru kritike
Nemačka kancelarka poziva na koordiniranu akciju i na bilateralne sporazume, koje su zemlje članice EU sklopile jedna sa drugom, ali i na stvaranje zajedničke, evropske kancelarije za dodeljivanje azila, koja bi na zajedničkim spoljnim granicama trebalo da donosi odluke. Evropska unija mora, bez obzira na jake populističke tendencije, da odgovori na sledeća pitanja: „Da li smo dovoljno jaki da se pobrinemo za promenu situacije tamo odakle ti ljudi dolaze – pre svega na afričkom kontinentu? Da li smo u stanju da okončamo građanski rat u Siriji, zemlji iz koje su milioni ljudi i dalje u bekstvu? Da li bi trebalo da radimo na otvaranju izbegličkih kampova u blizini zemalja iz kojih ti ljudi beže? Treba imati na umu: niko ne napušta svoju zemlju bez razloga. I na kraju, da li smo u situaciji da u čitavoj Evropi imamo i sprovodimo svi iste procedure?“
Od opozicije u Berlinu, ali i iz nekih drugih zemlja, poput Mađarske ili Poljske, stižu optužbe na račun kancelarke da je 2015. godine, prihvatanjem gotovo milion potražilaca azila u Nemačku, napravila veliku grešku. „Ona sada mora da snosi posledice“, izjavio je u martu u Bundestagu šef poslaničke grupe AfD Aleksander Gauland. „Niko u Evropi ne želi da snosi posledice te politike. Poljaci, Mađari, Česi i Slovaci s pravom kažu: To što gospođa Merkel dovodi ljude u Nemačku, nas se ne tiče, mi ih nismo pozvali’. Mislim da su te države i ti političari u pravu.“
Problem od juče?
Od 2015. godine, broj izbeglica i migranata koji dolaze u Grčku, Italiju i Nemačku naglo je pao, za oko 75 odsto. Politika prema migrantima se promenila, postala je znatno restriktivnija. Ali populističke stranke i vlade i dalje izazivaju kod ljudi osećaj da su granice preplavljene izbeglicama. Zašto? Štefan Lene smatra: „Očigledno je potrebno neko vreme dok se takav traumatski šok prebrodi. Osim toga, to se pokazalo kao politički veoma efikasno. Uočljivo je da taj šok deluje ne samo mesecima, već i godinama nakon samih događaja, što je posledica neizvesnosti i nesigurnosti koju je prouzrokovao.“
Na pitanja, o kojima se sada spore u Evropskoj uniji i Nemačkoj, odgovori su delimično pronađeni. Sedam država, uključujući Nemačku i Belgiju, ponovo su uvele delimičnu kontrolu granica na pojedinim punktovima. Neki migranti već se vraćaju sa francusko-italijanske, belgijsko-francuske i austrijsko-nemačke granice. Međutim, bez obzira na relativno mali broj izbeglica, stanovništvo ipak ima utisak da su migracije van kontrole, kaže Štefan Lene. „Neverovatno je ta fokusiranost na problem migracija. Mislim da na većinu ljudi u Austriji ili Nemačkoj prisustvo izbeglica ili migranata neposredno ne utiče. Ali medijska fokusiranost čini to pitanje neverovatno virtuelnim.“