Desetine razloga za odlazak iz zemlje
19. jun 2018.
„Planiram da pošaljem decu na studiranje u inostranstvo“, kaže Julijana Adamovi, socijalni pedagog iz Vukovara, majka sina srednjoškolca i ćerke koja ide u osnovnu školu. Kaže, razloge treba tražiti u očajnom obrazovanju, premalo zastupljenom istraživačkom radu i neposvećenosti studentima. „Posle, ako budu hteli, neka se vrate. Oni su snaga koja bi mogla ili barem bi trebalo da menja Hrvatsku“, objašnjava svoj stav, pa dodaje: „Novac mi nije presudan, zadovoljna sam i bez mnogo novca. U Hrvatskoj mi smeta korupcija, nesposobnost i činjenica da ispodprosečni dolaze do pozicija. Zato ću decu da pošaljem napolje.“
Novinarka Silvija Šeparović iz Zagreba stariju ćerku već je poslala u Nemačku, a mlađa je upisala srednju školu u Zagrebu. Nada se da će i druga ćerka da nastavi školovanje, pa i život u inostranstvu. „Otišla je sama, bez da sam je gurala. Snalazi se, a ja joj pomažem. Razlozi? Društvo kao da je izgubilo kompas, ne ide napred. Rasprave se svode na sumnjive argumente i vrednosti; neobavljen obračun s lošom prošlosti, narušavanje sekularne države, školstvo koje ne prati moderne misli i postupke, korupciju raširenu do najnižih nivoa. Sve su to razlozi za odlazak“, kaže za DW Šeparovićeva. Strah ju je, dodaje, da će se mladi naći u istoj klopci, kao i prethodne generacije. „To je klopka loših politika koje su u stanju da ratuju, ali ne i da promene društvo u temelju.“
„Svoju ćerku bih jednog dana rado poslala napolje, samo zato da ne radi poput mene za malu platu, vikendom i praznikom. Ali strah me je da neću imati dovoljno novca za to“, reči su zagrebačke prodavačice Jasne Mikić. Kaže, htela je da ima još dece, ali ona i suprug rade u istom trgovačkom lancu i zarađuju taman toliko da se provuku od meseca do meseca. Za nju su, čini se, već sve karte na stolu i pomirila se sa sopstvenom sudbinom. „Samo da ne bude gore, a moglo bi da bude.“
Da li je način života kriv za sve?
Gornje tri priče indikativne su za lošu demografsku sliku Hrvatske koja je, prema nekim proračunima, već pala ispod četiri miliona stanovnika. Svakoga dana iseli se 180 građana, a rađa se samo 1,46 dete po ženi. Fenomen pada nataliteta zabeležen je još u Jugoslaviji, koja je u 30 godina (1947-1977) padala s 27 na 17 živorođenih na hiljadu stanovnika. Sve do današnjih devet u Hrvatskoj.
Tadašnji mediji to su objašnjavali rastom standarda i promenom načina života – što neki i danas tvrde. Ali profesorka Branka Galić, sociolog sa Filozofskog fakulteta u Zagrebu, smatra da je problem mnogo slojevitiji. Ona to ilustruje podatkom da neke razvijenije države Evropske unije, kao i SAD imaju viši i standard i viši natalitet od Hrvatske.
„Ne bih se sasvim složila da se danas radi o ’rastu standarda’ u Hrvatskoj u odnosu na Jugoslaviju, jer bi trebalo porediti po određenim pokazateljima da bi se potvrdila ili opovrgla takva tvrdnja. Generalno govoreći, tačno je da je natalitet razvijenih zemalja niži od mnogih nerazvijenih u globalnim razmerama. Složila bih se da ’novac ne rađa ljude’, ali uslovi života, egzistencijalne (ne)prilike, socijalne i političke okolnosti svakako utiču na natalitet koji zavisi od čitavog niza kriterijuma koji moraju da se poklope da bi se on ostvarivao na zadovoljavajući način“, tvrdi dr Galić.
Stihija umesto politike
Hrvatska, dodaje, nema osmišljenu i uspešnu demografsku politiku, dok je zauzimanje za povećanje nataliteta samo deklarativno. „Država u stvarnom životu zapravo ne preduzima nikakve pozitivne mere, niti temeljitije radi na povećanju nataliteta, već to naprosto prepušta društvenoj stihiji, što možemo da pratimo već decenijama. Hrvatska ima stopu fertiliteta (1,46) čak ispod proseka EU, koji je 1,58. Takva demografska politika, ili bolje rečeno ’nepolitika’, prisutna je decenijama, a zadnjih godina se dodatno ubrzava, s obzirom na to da se reproduktivno najsposobnija, mlada, te obrazovana populacija, ubrzano iseljava i to, što je najviše zabrinjavajuće, najverovatnije trajno.“
Danas su tako višečlane porodice sve ređi razlog za televizijske priloge iz rubrike „verovali ili ne“, a ako ih i ima, onda izazivaju nešto nalik zgražavanju deklarativno katoličke javnosti. Čak i običaj da se državni vrh poziva na kumstva desetog i svakog idućeg deteta – nestaje. „Mislim da je pre posredi čuđenje, nego zgražavanje, s obzirom na to da je teško prehranjivati i mnogo manji broj dece. Osim toga, rađanje i trudnoće još uvek su nešto što spada primarno u žensku reprodukciju i na njen račun, uključujući i sve rizike i posledice trudnoća i poroda. Zbog toga je sasvim razumljivo što mnoge žene ne žele da se izlažu višestrukim rizicima s brojnim trudnoćama i porođajima, već se uglavnom ograničavaju na manji broj dece. To tim više što sa životnim vekom i sve brojnijim trudnoćama rizici dodatno rastu“, objašnjava profesorka Galić. On istovremeno odbacuje tvrdnje da je roditeljstvo biološki imperativ koji popušta s razvojem društva: „Smisao života ljudi nije samo reprodukcija vrste, već i štošta drugo što ljudi rade u društvu i kulturi. Mnogi ljudi svesno ne žele da imaju decu i to je njihov životni odabir, na koji imaju pravo.“
„Štošta je normalno u civilizaciji…“
Ali gde je onda rešenje problema? Da li je negativna demografija normalan civilizacijski proces? Na ta pitanja dr Galić kaže da je štošta normalno u civilizaciji i ljudskoj vrsti, pa i ratovi. „Logično je da u nepovoljnim ekonomskim i političkim okolnostima nema volje ni želje za stvaranjem potomaka. Mislim da tu zapravo nije ništa čudno. Isto tako, kada su okolnosti povoljnije, uslovi u društvu pozitivni i kada postoje višestruki preduslovi za ostvarenje reprodukcije (pre svega stan, posao i perspektiva mladih) onda mislim da se i povećavaju šanse za povećanje nataliteta. To dokazuju neke razvijene zemlje EU, kao što su skandinavske zemlje i Francuska, recimo. Ali, Hrvatska tu, na žalost, nema čime da se podiči. Naša zemlja zapravo ne podržava i ne poštuje mlade i njihovu perspektivu. Ona ih zapravo zanemaruje.“ Kao dokaz, profesorka nudi zastareo sistem obrazovanja i školstva koji sve više odudara od društvenih promena.
Socijalne usluge po povoljnim cenama, siguran posao u profesijama za koje se mladi danas školuju, redovna plata – važni su kriterijumi za rađanje dece potvrđuje Branka Galić i dodaje: „Da li će to biti kriterijum za rađanje troje i više dece, teško je odgovoriti bez podataka iz istraživanja, koja u Hrvatskoj nisu rađena. Eto, i to je jedan od pokazatelja koliko državu zabrinjava to stanje s natalitetom, kad ne nudi nikakve resurse za izvođenje naučnih istraživanja koja bi mogla da pokažu neke projekcije u očekivanjima i preferencijama stanja s natalitetom pod određenim okolnostima, recimo.“
Zabrana abortusa nije demografska mera
Povlačenje paralela između niskog nataliteta i dostupnosti abortusa, a što se čuje od klera i konzervativnih aktivista, profesorka odbacuje. „Zabrana pobačaja nije demografska mera, već predstavlja samo jednu represivnu metodu uskraćivanja ženama i parovima reproduktivnih prava. Ni Irska, recimo, koja je decenijama imala vrlo restriktivan zakon o zabrani pobačaja, nije uspela da postigne svoj ekonomski razvoj zahvaljujući takvom represivnom zakonu, već zahvaljujući ekonomskim, socijalnim i naučnim kriterijumima i efektima koje je ugradila u svoj ekonomski rast.“
S druge strane, ona ističe primere brojnih zemalja u EU s legalizovanim abortusom koje imaju veći natalitet od Hrvatske i vrlo razvijenu privredu: „Najveću stopu fertiliteta u EU ima Francuska (2,1). Irska ima istu stopu kao i liberalna Švedska (1,99), uprkos restriktivnom zakonu, a slično ima i Velika Britanija (1,81), s liberalnim zakonom. Prema tome, sigurno je da kriminalizacija pobačaja ne bi rešila pitanje nataliteta u Hrvatskoj, kao što ne bi rešila ni glavni problem – negativan ekonomski trend razvoja i nedostatak efikasne ekonomske politike.“
Ali to je samo jedan od svetonazorskih ratova koji se trenutno vode u Hrvatskoj i u kojima dobar deo mladih ne želi da učestvuje. Ne čudi zato da oni koji su se odselili poručuju: „Hrvatska je lepa. Porodica je tu, prijatelji, more, sunce. Ali kao država je – jednostavno loša.“