„Demonstrira se zbog straha i predrasuda“

Dojčlandfunk: Organizatori demonstracija protiv „islamizacije Nemačke“ ne govore sa medijima, nazivaju nas lažovima. Zašto su neki ljudi toliko ljuti na nas novinare?

Gezine Švan: U istoriji smo to doživeli već više puta i tokom proteklih decenija smo imali prilike da se time bliže pozabavimo – ljudi su počeli da se osećaju nesigurno. To nikako ne moraju biti ljudi sa oboda društva, već upravo ljudi iz njegovog središta. Oni osećaju nemoć zbog svega što se oko njih dešava i kod njih se razvija velika srdžba koja traži uzročnike na kojima bi mogla da se isprazni. To je u smislu socijalne psihologije gotovo sasvim normalno i nastaje zbog vehementnog straha od pada u društvenu beznačajnost. Znači, to ne moraju biti siromašni i socijalno slabi ljudi, već su to ljudi koji vide da veoma brzo mogu da ispadnu iz društvenih tokova. To je problem koji stvara srdžbu.

Zašto se ti strahovi usmeravaju i na medije i to do te mere da nas na kraju nazivaju lažljivcima?

Zato što je u prirodi pomenutog straha da se ne bavi sadržinskim argumentima, već se učvršćuje crno-belim slikanjem sveta. Iz istorije i iz doba Hladnog rata, pa i ranijih vremena, znamo šta je povika. Pokret se hermetički zatvara upravo da se ne bi suočio sa argumentima jer bi inače njegova sopstvena pozicija bila dovedena u pitanje, i to je sasvim normalno.

Juče su objavljeni rezultati ankete kelnskog instituta Jukaf i nedeljnika Cajt. Prema toj anketi, 47 odsto ispitanih smatra da nemački mediji jednostrano izveštavaju i da njima upravljaju političari. U istočnoj Nemačkoj to smatra čak 55 odsto ispitanih. Pa to ne mogu biti samo ljudi koji strahuju da će se naći na margini društva.

Mislim da je tu posredi sledeći fenomen: zaista je teško zauzeti diferenciranu poziciju u odnosu na medije. Jer, iskustvo pokazuje – pa i moje iskustvo kao kandidatkinje za funkciju predsednice Nemačke – da mediji, pre svega privatni, funkcionišu po principu stvaranja senzacija i skandala. O tome se mnogo diskutuje, i ljudi često osećaju da su (tim medijima) prepušteni na milost i nemilost. No, dolazi i do kompaktne stilizacije medija – među njima se više ne pravi razlika. I onda takvo negativno uopštavanje nailazi na dobar prijem. Poslednjih godina je u Nemačkoj primetna depolitizacija koja se mnogima sviđa: sve je mirno, nema političkih sporova. I to je doprinelo (negativnom stavu) jer mediji moraju da se bave i spornim političkim temama… ako neće da imaju ništa sa takvim temama, onda može da se očekuje i ovako uopštena osuda medija, odnosno, stvaranje predrasuda prema njima.

Izgleda da svake godine bar jednom ovako nešto izbija u prvi plan, prošle godine je to bio Tilo Saracin (važi kao oštar kritičar islama – prim. red.), dakle, svake godine se javlja neka struja koja se može nazvati antiislamskom ili neprijateljski raspoloženom prema strancima ili kako god…

Tu smo kod jedne druge pojave, to sada nije više samo protivljenje štampi. Sada osećanje srdžbe o kojem sam malopre govorila, kao i osećanje bespomoćnosti, nalazi pojavu ili ličnost na koju može da se usmeri. Te pojave i ličnosti se stilizovano predstavljaju kao velika pretnja. U ovom trenutku je to „islamizacija Zapada“; pre više decenija to je bila „težnja Jevreja da zagospodare svetom“ – što je slična pozicija. Oni koji ih napadaju se „ugrađuju“ u šire društvo, jer vide da u širim slojevima društva takođe postoje taj otpor i predrasude, da ih većina takođe deli. To je bio slučaj sa islamom, to je bio slučaj sa Jevrejima, i to nema veze sa prirodom islama ili Jevreja, već tu postoji analogija u strukturi predrasuda. Predrasuda je nezavisna od svog predmeta.

Vi to zovete „predrasudama“, drugi govore o „strahovima“. Imate li ideju šta učiniti protiv toga? Povećati obim socijalnog rada? Učiniti više za obrazovanje?

Strah i predrasude idu zajedno, oni nisu alternative jedno drugom. Kada kažemo da moramo da se pozabavimo strahovima onda tu postoje dva zaključka. Jedni kažu da, grubo rečeno, ne treba puštati toliko stranaca u Nemačku, i to smatram potpuno pogrešnim zaključkom. Drugi zahtev bi bio da se pozabavimo korenima tih strahova. Tu se mora nešto učiniti upravo na planu socijalne sigurnosti. Jaz između bogatih i siromašnih se povećao. Srednji sloj oseća da je desetkovan, i te strahove od propadanja treba suzbijati delom povećanjem socijalne sigurnosti, delom poboljšanim radom na obrazovanju, tako da ne budu upravo obrazovani slojevi oni koji stvaraju predrasude. Glavni birači nacionalsocijalista nisu bili socijalno slabi, već srednji slojevi i obrazovani ljudi. Obrazovanje je važno da bi ljudi mogli da se zaposle i sami kroje sebi život; da bi bili materijalno nezavisni.

Sada se demonstracije održavaju baš u Drezdenu, u ponedeljak je bilo rekordnih 17.000 demonstranata. Da li srdžba prema strancima ima veze sa DDR-om?

Mislim da to ne može tako uopšteno da se kaže. I kontrademonstranti su takođe iz Drezdena. Problem može biti to što tamo dugo nije bio običaj da se praktikuje otpor globalizaciji i kontroverzama koje je prate. No, predrasude se usmeravaju na ljude i grupe kojih tamo gotovo i nema – DDR (sic!) ima mnogo manje stranaca u svakodnevici nego „stare savezne zemlje“. Tako da nedostaje navika u ophođenju prema njima, i to je takođe važna stvar.

*Gezine Švanm, 1943, je ekspertkinja za političke nauke i članica Socijaldemokratske stranke (SPD). Šira javnost u Nemačkoj je poznaje kao kandidatkinju te stranke za funkciju predsednice Nemačke 2004. i 2009. godine – oba puta je izgubila na glasanju u Federalnoj skupštini. Švanova je poznata po veoma oštrim antikomunističkim stavovima i po osnivanju tzv. Spinelijeve grupe 2010 – stručnog tima EU sa zadatkom da razradi mogućnosti federalnog uređenja EU kao jedinstvene savezne države sa sopstvenim ustavom.