„Demokratija ne dolazi sa strane“

Svaka vlast ga je, kaže, u proteklih 13 godina kvalifikovala kao državnog neprijatelja, pa čak i pretnju po nacionalnu bezbednost. Ni poslednja godina mandata na mestu Poverenika za slobodan pristup informacijama od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljubu Šabiću ne protiče u miru. Pritisak ne jenjava, budžet za rad Kancelarije je smanjen za oko 11 miliona dinara, njegovi izveštaji se u Skupštini ne razmatraju već tri godine, a Republičko javno tužilaštvo je u samo jednoj godini podnelo više tužbi protiv Poverenika, tražeći poništaj njegovih akata, nego što su sva tužilaštva u zemlji za 13 godina podnela protiv svih prekršilaca zakona koje Poverenik štiti.

DW: Sada su počeli i da vas zasipaju zahtevima. Republički geodetski zavod i surdulički „Vodovod“ zatražili su vam proteklih nedelja kopije dokumenta iz više od hiljadu predmeta iz proteklih 13 godina. Kako razumete te zahteve?

Rodoljub Šabić: To je tragikomično. Razumem to kao jeftin inat ili organizovan koncept da se blokira institucija. Ti zahtevi podrazumevaju da se pregleda više od 1.000 predmeta koje treba dearhivirati, kopirati, zaštiti podatke o ličnosti i onda poslati tražiocima. Sad zamislite da Javno preduzeće „Vodvod" iz Surdulice namerava da se bavi izradom analize o primeni Zakona o slobodnom pristupu informacijama. To stvarno tragikomično zvuči – baš da vidimo kako će ta analiza da izgleda! Ali ja nisam nikad odbio nijedan zahtev zato što je bio obiman, pa da ga kvalifikujemo kao zloupotrebu prava. I ovog puta sam upravo zato rešio da izađem u susret, jer mislim da je to najobičnija  provokacija. Pa valjda državna preduzeća i organi vlasti polažu račun javnosti, a ne obrnuto!

DW: Polažu li – šta kaže vaša statistika?

Šabić: Od samog početka rada institucije Poverenika, imamo uzlaznu putanju. Od toga da su organi vlasti sve više davali informacije na zahteve, ili sve češće afirmacije informatora o radu, do efikasnosti Poverenika, gde je procenat uspešnih intervencija pre dve godine porastao na preko 96 posto. Onda je poslednje dve godine oboren, ali i dalje iznosi 92 odsto. Međutim, u onih osam odsto ostaje gomila vrlo delikatnih stvari i to potvrđuje neefikasnost dva mehanizma koja nisu pod kontrolom Poverenika.

Prvi je kažnjavanje ljudi koji krše zakon. Poverenik ne može ni da pokrene postupak, a kamoli da kažnjava. To bi trebalo da radi Ministarstvo za državnu upravu, ali oni to rade sporadično i kozmetički. U jednom periodu od tri godine nije nijedan jedini čovek kažnjen, iako je bilo gomilu prekršaja. A drugi je mehanizam koji Vladu obavezuje da u slučaju potrebe prinudno obezbedi izvršenje rešenja Poverenika.

 - pročitajte još: Kampanja u Beogradu - lepše je bez opozicije

DW: Ali premijerka je u odgovoru na zahteve Grupe za slobodu medija rekla da Vlada uredno i u roku dostavlja informacije od javnog značaja?

Šabić: Ja sam demantovao premijerku činjenicama. Posle toga nije bilo dijaloga na tu temu. Ja sam prošle godine 41 put tražio od Vlade da prinudno obezbedi izvršenje rešenja Poverenika, ali ona to nije uradila nijednom. I još tu postoji jedna stvar koja nije za zanemarivanje: Vlada nije u nadležnosti Poverenika, znači protiv nje se ne možete žaliti, već voditi upravni spor. A znam da postoji nekoliko desetina odluka gde su građani i novinari izdejstvovali sudsku odluku protiv Vlade, ali koliko znam ni one nisu izvršene.

DW: Upravo zbog uskraćivanja informacija ste u poslednjih sedam godina izrekli oko petsto novčanih kazni u ukupnom iznosu od 38 miliona dinara, ali to se svakako plaća iz budžeta, dakle plaćaju građani, pa je računica ponovo na strani funkcionera. Hoće li se to menjati?

Šabić: To je već promenjeno. Novi Zakon o upravnom postupku sadrži mehanizam koji predviđa daleko veće kazne, koje bi bile mnogo podsticajnije, jer ovde je gomila kazni od 200.000 dinara koje plaćaju bez problema javnim novcem, kao što ste rekli. Dakle, ne plaća ih direktor, ministar ili gradonačelnik, nego grad, preduzeće ili ministarstvo. One koje bi trebalo da se plaćaju iz njihovog džepa – ne plaćaju, jer kao što sam objasnio, Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu ne pokreće prekršajne postupke.

Nakon izmena zakona, prepisane su odredbe nekih evropskih zakona, i predviđene kazne do deset procenata godišnjih prihoda. To bi u nekim slučajevima iznosilo nekoliko stotina miliona ili čak milijardi, i te bi kazne sasvim sigurno dale efekat, čak i ako se plaćaju javnim novcem. Taj je mehanizam, međutim, blokiran.

Pripremajući se za eventualnu primenu, dobio sam obaveštenje od Ministarstva finansija da nemaju informaciju o tome koliki su godišnji prihodi pojedinih organa, što je prosto neverovatno, jer Trezor vodi javnu knjigu u kojoj bi morali biti prihodi i rashodi svih organa. Drugo, čak i kad bih dobio tu informaciju, drugi organi koji bi u slučaju potrebe prinude morali da izvrše Poverenikov zaključak o kažnjavanju, svi redom – od prekršajnog suda, trezora, poreske – obavestili su me da se ne smatraju nadležnima. Dakle, nema ko da izvršava, i to se već čulo, pa disciplina u plaćanju  pada, tako da će i tih miliona biti sve manje.

DW: Paralelno vodite bitku i za Zakon o zaštiti podataka o ličnosti. Vaš predlog nije usvojen, a novi koji je javnosti ponuđen je naišao na brojne kritike. Šta se sada dešava s tim nacrtom?

Šabić: Niko živ ne zna. Sad se postavlja pitanje da li je Evropska komisija poslala nekakav tekst koji nije tekst koji je bio na javnoj raspravi, ali se ne zna kad je korigovan i ko ga je korigovao, utoliko pre što nije u skladu sa zakonom objavljen izveštaj o javnoj raspravi, a pouzdano znam da je bilo mnogo primedbi. Ovaj nacrt zakona uopšte ne reguliše oblasti koje su godinama hronični problem. Nijedne jedine reči nema o video nadzoru, a svakodnevno imamo problem u vezi sa postavljanjem video nadzora. Nijedne reči o agresivnom marketingu i obradi ličnih podataka u te svrhe.

DW: Upravo je to problem s kojim se suočavamo i tokom ove izborne kampanje. Ponovo se pokazuje da stranke znaju mnogo više o nama nego što smo im mi rekli.

Šabić: Mi imamo jasnu odredbu u članu 14. Krivičnog zakonika koja kaže da ako neko službeno lice podatke iz baze podataka koja je ustrojena na osnovu zakona stavi na raspolaganje trećim licima i upotrebljava u svrhu koja nije predviđena zakonom čini krivično delo za koje je predviđena kazna tri godine zatvora. Kad ste čuli da su policija i tužilaštvo nešto preduzeli tim povodom? Ne rade svoje posao. Kako gone druga krivična dela, tako bi trebalo da gone i to. Poverenik se ne bavi kriminalističkom istragom.

Takođe je u tom Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti strašno mnogo prostora posvećeno ograničenjima zaštite prava u slučaju službi bezbednosti, a da se pri tom ne precizira jasno koje su to situacije, koji organi, koji podaci. Vi kad napišete blanketnu odredbu da neki organ unutrašnjih poslova ima pravo da se bavi obradom vaših ličnih podataka, to ne znači da u slučaju saobraćajke on ima pravo da traži vaš DNK. To mora puno preciznije. Ovo je nedopustivo loše.

 - pročitajte još: Problematične balkanske „stabilokrate“

DW: Ako imamo sve to na umu i čestu kritiku koju upućujete da kontrola službi bezbednosti nije efikasna, jesu li i građani s pravom paranoični?

Da pričamo o činjenicama, mi imamo mehanizam koji je izboren posle jedne velike pobede Poverenika i Ombudsmana pred Ustavnim sudom. Mi smo ih naterali da direktno presretanje komunikacije, prisluškivanje, snimanje, ali i pristup zadržanim podacima, dakle bazi podataka o tome kada, koliko dugo, odakle, s kim ste komunicirali, slali poruke – da pristup tim podacima može da bude omogućen službama samo na osnovu odluke suda. One su ranije zadržanim podacima mogle da pristupe na osnovu naloga direktora.

To je ušlo u zakone, ali je činjenica da oni i dalje imaju onlajn pristup bazama podataka i da samo na reč možemo da im verujemo da to rade samo kad imaju odluku suda. Nikakva kontrola tu ne može da pomogne. Ako dođu inspektori Poverenika, službe mogu da kažu „imali smo 172 slučaja, imate 172 odluke". A za onih eventualnih 1.500 nema odluka, ali nema ni slučaja. I onda možemo samo da im verujemo na reč, a to nije dobro. Ne zato što ne treba a priori imati poverenja u službe, nego zato što nikome ne treba blanko verovati. Vlast je dužna da polaže račun i njene operacije moraju biti unapred poznate, legitimne, a zaštita prava obezbeđena. Ovde to nemamo, tako da ja to ne bih zvao paranojom, ali jednom realno zasnovanom sumnjom – svakako da.

Mi smo prilično neodgovorna zemlja i kad pričamo o nezakonitom prisluškivanju, mi mislimo na službe koje bi inače mogle zakonito da prisluškuju, odnosno mislimo na zloupotrebu sistema bezbednosti. To nije jedini, ni nužno najveći rizik. Mi objektivno u zemlji imamo situaciju u kojoj nema mehanizama kontrole i u kojoj – ne tvrdim da je to tako, jer bih morao imati egzaktne dokaze – ali u kojoj je moguće organizovati službe koje rade za političke stranke, tajkune, kriminal, koje mogu bez ikakvih problema da prisluškuju i ovaj naš i bilo koji razgovor.

DW: Ako ne možemo da se oslonimo na institucije i unutrašnju kontrolu, na koga onda možemo? Vredi li taj pritisak sa strane o kom se stalno govori?

Šabić: Ne mislim da pritisak sa strane može da donese demokratiju. To je nešto što se osvaja, uzima i gradi. Ta priča da će nam neko to obezbediti, to je naivna utopija. Mi smo narod koji živi u Evropi u 21. veku, živimo u nečemu što se zove država, to je organizovani mehanizam, to ne funkcioniše po nečijem ćeifu ili volji, već po ustavu i zakonu.

DW: Ali smo, rekla bih, opravdano zabrinuti. Jeste li i vi zabrinuti šta će biti s institucijom Poverenika kad Vam istekne mandat?

Šabić: Ono što mislim da bi bilo pravo rešenje kako bi se demistifikovale te priče o stranačkom uticaju, to je da se naslednik izabere u kući. Ne znam da li ima šanse za to, ali bi to bio najlegitimniji mogući zahtev i ne znam s kojim argumentima bi se tome neko mogao suprotstaviti. Da otklonimo te sumnje, realno ili nerealno zasnovane o politikanstkom uticaju i idejama da će doći čovek iz stranke.

Kad sam počeo ovaj posao, šest meseci od države nisam dobio ne platu, nego ni dinar, ni spajalicu, ni parče papira, ni stolicu, ni kvadratni metar prostora. Pečat te institucije platio sam iz svog džepa. Jednom sam u šali rekao jednom od premijera, mislim Cvetkoviću, ako se naljutim pa dam ostavku, nosim pečat kući, jer imam račun za njega. Šalim se, naravno, ali je to kuća u kojoj danas radi jedna vrlo solidna ekipa ljudi koja radi po evropskim standardima, ljudi afirmisani u evropskim relacijama koji su sada međunarodno priznati eksperti.

DW: A kuda ćete Vi posle te funkcije?

Šabić: Moj životni izbor je advokatura i najsrećniji sam bio dok sam to radio, bar po mom ličnom ubeđenju. I dalje sam član Advokatske komore, plaćam članarinu, samo sam zamrzao kancelariju zbog sukoba interesa i raspustio ljude.

DW: To znači da ulazak u politiku nije opcija?

Šabić: Ne znam. Jesu me već bezbroj puta u medijima kandidovali i za predsednika, i za ombudsmana, i za gradonačelnika, ali uvek sam se trudio da jasno kažem da dok sam ovde, neću da se bavim politikom. Ali pravo je svakog građanina da se bavi politikom,  pa ne kažem ni da hoću, ni da neću.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android