„Deložacije prete velikom broju ljudi“
13. septembar 2018.
DW: Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, čija je Srbija potpisnica, između ostalog predviđa da niko ne bi smeo da ostane na ulici. Kako je u praksi?
Danilo Ćurčić: U praksi jako puno ljudi ostaje na ulici, to jest nema mogućnost da ostvari pravo na adekvatno stanovanje garantovano Paktom. Sa jedne strane tu je problem sa prinudnim iseljenjima koji, čini mi se, u poslednje vreme privlači makar medijsku pažnju. Sa druge strane, imamo problem sa drugim kategorijama stanovništva koji ne ostvaruju pravo na adekvatno stanovanje: izbeglice, interno raseljena lica, Romi koji žive u neformalnim naseljima, beskućnici za koje se zvanično tvrdi da ih ima svega 200 u celoj Srbiji.
Jedna od velikih zabluda je da se pomisli da bi država svima trebalo da izgradi stan. To nije uslov iz ovog Pakta. Treba međutim da postoji sistem podrške onima koji ne mogu sami da ostvare pravo na adekvatno stanovanje.
Šta je to „adekvatno stanovanje“?
Kad je stanovanje priuštivo, dakle troškovi ne opterećuju preterano budžet domaćinstva, kad smeštaj ispunjava prostorne standarde, omogućava ljudima koji tu žive pristup drugim pravima, servisima i infrastrukturi.
Uzmimo, objašnjenja radi, najgori mogući slučaj – pojedinac ili porodica bez ikakvih primanja, ušteđevine, nekretnina, dragocenosti, šire familije koja bi ih podržala… gde ti ljudi uopšte mogu da žive?
Jedino u neformalnim naseljima ili u nezakonito useljenim stanovima. To su ili trošne zgrade, kuće, ili život pod kirijom koja se neformalno dogovara sa nekom vrstom vlasnika. Dakle ti ljudi jako teško mogu da pristupe nekoj vrsti adekvatnog stanovanja. Javni stambeni fond skoro da ne postoji.
U poslednje vreme se o socijalnoj stanogradnji čuje samo u vezi sa pripadnicima vojske i policije, pa i tu slabo. Da li se država povukla iz ove oblasti?
To je opet zamena teza. Država je propisala posebne uslove za kupovinu stanova za pripadnike službi bezbednosti i to predstavila kao neku vrstu socijalnog stanovanja. To nije to, to je podrška za ljude koji rade u određenom delu javnog sektora. Programi bi međutim morali da uzmu u obzir one koji su najugroženiji, koji ne mogu da ostvare pravo stanovanja ni plaćanjem kirije, a ne one koji su zaposleni u javnoj upravi, ko god oni bili.
Znamo međutim kako su mizerne plate profesionalnih vojnika, kao i plate uopšte, uostalom. Prema računici portala „Stambeni pakao“, u Srbiji je za stan prosečne kvadrature i cene potrebno izdvojiti 18 celih prosečnih godišnjih plata, a ako uzimate kredit, onda 26 godišnjih plata.
To je drugi problem, da država ne podstiče neke druge oblike rešavanja stambenih potreba koji nisu vlasništvo i nisu isključivo zakup.
Ovde u Nemačkoj, posebno u većim gradovima, većina ljudi živi u iznajmljenim stanovima. Drugim rečima, osnovna potreba je stan, a ne vlasništvo nad njim.
Kod nas se to potpuno poremetilo od privatizacije stambenog fonda devedesetih. Podstiče se isključivo vlasništvo, a opet je teško da ljudi sa prosečnim primanjima ili nešto višim od prosečnih dođu do svog stana.
Ali postoji i društvena bubica da si navodno neuspešan ako nemaš svoja četiri zida.
Podstiče se da je privatna svojina iznad svega i to da si gubitnik ako živiš u iznajmljenom stanu, a nemaš kuću ili stan koji si sam izgradio, kupio ili nasledio. Ne radi se na tome da se objasni da nije moguće da svi imaju vlasništvo i da postoje drugi načini rešavanja stambenih potreba koji ne podrazumevaju vlasništvo, a sasvim su adekvatni i daju dovoljnu sigurnost ljudima koji tu žive da neće biti izbačeni na ulicu.
Iz organizacije „Ko gradi grad“ računaju da stambena zgrada u Beogradu, bez investitora i masnih profita, može da se pravi za 300 do 500 evra po kvadratu. Šta sprečava ljude da se udruže i to urade sami?
Država ne prepoznaje ovakvu vrstu stambene zadruge. Ideja bi mogla da funkcioniše, i te kako je moguće graditi za mnogo manje novca, ali ne postoje mehanizmi.
Da li posle decenija privatizacije zakonski mehanizmi mogu da pomognu? Drugim rečima, da li je taj voz već otišao jer je svo vredno zemljište već u privatnim rukama?
Vrlo smo blizu da taj voz u potpunosti ode. Građevinsko zemljište je uglavnom u privatnim rukama. Interesantno je videti šta će biti sa privatizacijom PKB koji raspolaže ogromnim zemljištem, ali nije jasno da li će budući vlasnik morati da zadrži delatnost i do kada, da li će moći da sve konvertuje u građevinsko zemljište i sagradi desetine miliona kvadrata. Ako se radikalno ne promeni pristup stanovanju, za desetak ili manje godina imaćemo ogromne krize koje više neće moći da se reše.
Ali je zato minuciozno regulisano kako privatni izvršitelj može da te izbaci iz stana. Kome preti deložacija?
Velikom broju ljudi. Da počnemo od najbrojnije grupe – podstanara koji nemaju nikakav ugovor sa stanodavcem. Stanodavac sutra može da promeni bravu i izbaci im stvari na ulicu. To čak i nema veze sa izvršiteljima. Dalje, svi koji ne mogu ili nisu platili komunalije, a žive u socijalnim stanovima ili onim pod zakupom od Direkcije za građevinsko zemljište jer oni imaju ugovornu obavezu da moraju da plaćaju infostan redovno inače gube pravo na stanovanje. I van tih socijalnih stanova izvršitelji najčešće nastupaju kad ljudi, zbog malih palata i penzija, ne mogu da plate račune pa se iseljenja sprovode radi naplate potraživanja koja su daleko manja od vrednosti stanova iz kojih se ljudi iseljavaju.
Često se bavite diskriminacijom u oblasti stanovanja, iseljavanjem nehigijenskih naselja u kojima mahom žive Romi... nije li ipak pozitivno kada se ma kakav smeštaj ponudi umesto praktično favela?
Kada pitate da li je bolje neformalno naselje ili neka vrsta smeštaja koji obezbeđuje najčešće Grad Beograd – pošto on najčešće sprovodi iseljenja – da, naravno da je bolje da imaju struju, vodu i bolji smeštaj. Međutim, problem je što nije smelo ni da se desi da ljudi žive u takvim uslovima. Obaveza države je bila da spreči nastanak takvih naselja, ne tako što će se ljudima rušiti kuće, nego što će doneti politike koje se bave njihovim potrebama.
Dobro, ali ne može recimo današnja vlast da vrati vreme i spreči nastanak tih naselja.
Ali već je tu država pokazala da nije ispunila svoju obavezu. Drugo, kad se već sprovode iseljenja, do 2012. godine smo imali praksu da se Romi smeštaju u najobičnija geta gde za petočlanu porodicu imaju 14,8 kvadrata u metalnom kontejneru koji se inače koristi na gradilištima. Uz to imaju obavezu da usvoje pravila lepog ponašanja prema zaposlenima u gradskoj upravi, a u suprotnom ih mogu iseliti na ulicu. Još imamo ostatke tog sistema u Beogradu.
Obaveza pri iseljenju je da alternativni smeštaj mora biti adekvatan – a to ne može biti metalni kontejner ili ako se ljudi iseljavaju u selo Dren gde je preko močvare posut šljunak i napravljeno naselje usred ničega. Kada se pak traže lokacije za socijalne stanove, pokazuje se da većinsko stanovništvo ne želi Rome za komšije iz, rekao bih, rasističkih pobuda.
Zanimljivo je da ste podneli prijavu protiv – Rumuna.
Tako je. Rumunski nacionalni savet je tražio da se ne grade stanovi za Rome u Ovči kod Beograda jer bi se time promenila etnička struktura i Rumuni bi navodno bili asimilovani. Interesantno, u aprilu je useljeno skoro hiljadu ne-Roma u Ovču, izbeglice iz Bosne i Hrvatske, ali se rumunska nacionalna manjina nije bunila iako je to devet puta više ljudi nego Roma koji treba da dođu. Čini se da će Grad Beograd pod pritiskom opet odustati od lokacije i ponuditi Romima lošija stambena rešenja.
Džentrifikacija je, čini mi se, slabo poznat pojam u Srbiji. Da li je uzela maha, ne računajući tradicionalna naselja sa vilama poput Dedinja ili Senjaka?
Rekao bih da jeste. Tipičan primer je Savamala i područje oko nje. Tu se od lokacije na kojoj su živeli siromašni pravi luksuzni kompleks kojem obični građani neće imati pristup jer neće moći tu da stanuju niti da plate usluge koje se tu pružaju. Investitori, kroz potpunu slobodu da grade kako hoće, menjaju stara jezgra Beograda i konstantno utiču na rast cena i to da se ljudi koji nemaju dovoljno sele na druge lokacije iako su tu živeli godinama ili decenijama.
Na posletku, u susednoj Hrvatskoj su deložacije postale predmet politike jednako kao i sporni krediti u švajcarcima. Zašto stanovanje u Srbiji nije tema na političkoj sceni?
To mi je velika enigma. Ako pogledamo sve programe Vlada od 2000. godina naovamo, ni u jednom programu pred Skupštinom nije pomenuto stanovanje kao potreba građana, čak ni na nivou obećanja. Nijedna od partija koje su bile na vlasti nije se bavila ovim pitanjem. Političke partije nisu artikulisale stambene potrebe građana. Opozicione partije zapravo prate politiku vladajućih, reaktivne su, retko kada imaju predlog za promene.
To je zanimljivo jer svako stanuje, dakle sto odsto glasača ima tu potrebu.
Tako je. Evo, trenutno se radi na Nacionalnoj stambenoj strategiji za koju, mislim, ne zna više od 500 ljudi. Osim ljudi koji se usko stručno bave stanogradnjom i stanovanjem, niko ne zna da se to radi. Umesto da proces bude otvoren za učešće građana, to se verovatno završava u nekoj mračnoj sobi u Ministarstvu građevine. Onda će biti kao i svaka druga javna politika u Srbiji, neprimenjiva i neprimenjena, pa ćemo donositi novu strategiju, pa onda sve u krug.
*Danilo Ćurčić, 1986, je programski koordinator A11 – Inicijative za ekonomska i socijalna prava. Završio je osnovne studije na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu i master studije iz ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava na Univerzitetu u Eseksu. Radio je u Komitetu pravnika za ljudska prava YUCOM. U četvrtak (13. septembar 2018.) u 18 sati će održati predavanje na temu stanovanja u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu.