Zapad Evrope slavi Dan oslobođenja 8. maja. Istok slavi Dan pobede 9. maja. Razlika u datumu je istorijski određena. Srbija je ove godine 10. maja održala vojnu paradu u Nišu, povodom kapitulacije nacističke Nemačke, pod sloganom „Odbrana slobode“.
List Danas pokušao je da nađe opravdanje za odlaganje, ali jedino što je zaključio je da je 10. maj Međunarodni dan fizičke aktivnosti. To je isto, recimo, i Međunarodni dan Monti Pajton statusa na Fejsbuku.
Zvanično nije stiglo nikakvo objašnjenje za pomeranje vojne parade, ali razlog je razumljiv i uopšte nije smešan, osim možda standardima humora „Letećeg cirkusa Montija Pajtona“. Naime, 9. maja predsednik Srbije Aleksandar Vučić je učestvovao na regionalnoj konferenciji u Tirani, pa je tako centralna manifestacija povodom Dana pobede prilagođena njegovim obavezama.
Parada koja je, nakon što je odložena, trebalo da ostavi utisak da je inspirisana antifašističkim evropskim vrednostima, ispostavila se kao demonstracija moći i širenje kulta ličnosti šefa države i vrhovnog komandanta – prisustvo Vučića bilo je važnije od poštovanje istorije.
Novija istorija visi poput zlokobne sudbine nad kandidatom za članstvo u EU Srbijom. Velika vojna parada najpre je bila planirana za 24. mart, dvadesetu godišnjicu početka vazdušnih napada NATO.
Ali, kako su upozorili iz Vašingtona i Brisela, to bi previše čak i za Srbiju kojoj Zapad inače (još uvek) toleriše špagu između ljubavi prema Rusiji i Vladimiru Putinu i pragmatičnog približavanja Evropskoj uniji. Jer to je moglo da se shvati kao zveckanje oružjem ili u najmanju ruku kao provokacija NATO koji se nerado seća krajnje spornog povoda i ishoda vazdušnih napada na Srbiju.
Vučić se tome povinovao i vojnu paradu je vezao za Dan pobede. Dobro, za dan nakon pobede.
Povod za paradu je istovremeno i 20. godišnjica od početka NATO napada, podsetile su režimu bliske „Večernje novosti“. Za svaki slučaj, da se još jednom razjasni.
Vojna parada u Nišu je bila paradni primer pokušaja srpskog državnog vrha da premosti političko-istorijsku podeljenost u koju je uterao zemlju. Sa jedne strane predsednik Vučić uverava da je članstvo u EU prioritet spoljne politike Srbije, a sa druge strane „zvezde“ vojne parade u Nišu bili su ruski borbeni avioni Mig 29, ruski vojni helikopter Mi-35, ruski tenkovi T-72, koji su kupljeni ili dobijeni na poklon od Ruske Federacije.
Pored toga, mediji u Srbiji već godinama sistematski šire antizapadno raspoloženje, a proleće u kojem se obeležava dvadeset godina od „NATO agresije“ i „NATO zločina“ je kao stvoreno za to.
Iz ugla Beograda, NATO je bombardovao zemlju samo da bi Srbima oteo Kosovo, kolevku, srce srpstva. Međutim Srbija, poručuju iz Beograda, nikada i ni pod kojim uslovima neće priznati nezavisnost Kosova i uvek će, uz podršku Rusije, blokirati priključivanje Kosova međunarodnim organizacijama.
Srpska vojna parada, na kojoj je učestvovalo oko 4.000 vojnika i policajaca, 400 tenkova i vozila i 40 letelica, zapravo je bila demonstracija moći, koja je glorifikovala predsednika države Aleksandra Vučića i pokazala gde je Srbija pod njegovim vođstvom. To nije imalo mnogo veze sa antifašističkim vrednostima na kojima se temelji EU i na koje se inače podseća povodom Dana pobede.
Čak je bušna i unutrašnja logika srpske vojne parade, koja je trebalo da demonstrira snagu moderne srpske vojske bazirane na ruskoj opremi. Prema Ustavu Srbije, vojska bi trebalo da brani teritorijalni integritet zemlje. S obzirom da je iz ugla Srba Kosovo privremeno okupirano od strane „terorista“, vojska bi prema Ustavu trebalo da interveniše na Kosovu. Ali pošto to ne dolazi u obzir, postavlja se pitanje zašto se Srbija naoružava i to ruskim oružjem? Da li se čekaju bolja vremena?
Iako u Srbiji ne manjka megalomanije, beg od realnosti ipak ima svoje granice. Svrha vojne parade u Nišu je bilo veličanje čoveka koji je sebe stavio iznad parlamenta i vlade: Aleksandra Vučića. Narodu su predstavljene vizija jake, vojno vaskrsle, međunarodno cenjene Srbije između Istoka i Zapada, nada u bolji život i sopstvena veličina. Vizija na kojoj se zasniva njegova vlast.
*Andrej Ivanji, 1965, je urednik spoljnopolitičke rubrike nedeljnika „Vreme“, dopisnik nemačkog javnog servisa MDR, lista Tagescajtung i austrijskog dnevnika Standard iz Beograda. Tekst je objavljen u okviru naše vikend-serije Moja Evropa.