Dan kada je tetka otišla u Nemačku…
21. novembar 2018.
Ugovor između Savezne Republike Nemačke i Jugoslavije o organizovanom transferu radne snage za potrebe nemačkog tržišta rada, poslednji je ugovor takve vrste potpisan između Nemačke i neke od „gastarbajterskih zemalja“. Prvi ugovor je za rastuće potrebe nemačkog privrednog čuda potpisan još 1955. s Italijom.
Objašnjenje tog kasnog stavljanja službenog pečata na masovnu migraciju iz Jugoslavije trebalo bi tražiti u činjenici da Jugoslavija i Nemačka u periodu kada su potpisivani sporazumi o dolasku radnika nisu imale diplomatske odnose. Oni su prekinuti 1957. kada je SR Nemačka, shodno svojoj tadašnjoj politici nepriznavanja zemalja koje priznaju DDR, prekinula odnose s Jugoslavijom koja je neposredno pre toga uspostavila odnose s Istočnom Nemačkom.
No, kako je na tribini „50 godina gastarbajtera iz Jugoslavije“ u organizaciji udru#enja „Südost Kultur“ u Berlinu, objasnio prof. Hanes Grandits s berlinskog Univerziteta Humbolt, u tom trenutku je u Nemačkoj i bez sporazuma već živelo i radilo 300.000 radnika iz Jugoslavije.
Grandits, koji na Humobltu drži katedru za istoriju jugoistočne Evrope, komentarisao je scenu iz legendarnog dokumentarnog filma Krste Papića „Specijalni vlakovi“ u kojem jedan nemački lekar vodi komisiju koja u centrima na području bivše Jugoslavije selektuje radnike i sprovodi sistematske preglede. „Morate znati da se sve to zbiva dvadesetak godina nakon Drugog svetskog rata i da scene u kojima nemački lekari u Jugoslaviji vrše preglede bude neugodna sećanja“, komentarisao je Grandits.
Mit o dobrim radnicima
No većina radnika koja je tada odlazila na rad u Nemačku bila je suviše mlada da bi se sećala Drugog svetskog rata. „Prosečna starost radnika iz Jugoslavije bila je oko 25 godina“, objasnio je na tribini istoričar iz Berlina Vladimir Ivanović, koji se u svom naučnom radu do sada pretežno bavio iseljavanjem iz Jugoslavije u Nemačku krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka. I koji je oduvek bio fasciniran pričama o „tetkama iz Nemačke“.
I po još nečemu su došljaci iz Jugoslavije bili drugačiji od ostalih „gastarbajtera“. „Dok su iz Turske, Grčke i Italije dolazili gotovo isključivo muškarci, jugoslovenski kontingent su preko jedne trećine činile žene“, kaže Ivanović. U prvih desetak godina dolaska gastarbajtera, u Nemačku su uglavnom dolazili neobrazovani, polupismeni radnici. Od 1968. kada organizovano počinju da dolaze Jugosloveni, potreba za nekvalifikovanim radnicima je opala tako da iz Jugoslavije dolaze mnogi kvalifikovani radnici.
Josip Juratović, automehaničar iz Podravine i socijaldemokratski poslanik u Bundestagu, se ipak ne bi složio sa starim mitom o Jugoslovenima kao radnicima koji su na posebno dobrom glasu. „Kao sindikalac sam mogao da se uverim u to da su nemački šefovi isto govorili radnicima svih nacionalnosti tako da je taj mit pomalo neosnovan. Ja ne bih isto tako rekao da su radnici iz Jugoslavije bili posebno stručni. Opšte obrazovanje je zbog dobrog obrazovnog sistema u Jugoslaviji bilo više, ali stručno obrazovanje nije bilo na nemačkom nivou“, priča Juratović koji je i sam mnoge godine pre odlaska u politiku proveo na pokretnoj traci.
„Nevidljivi jugosi“
No oko jednog mita su mogli na kraju ipak svi da se slože: Jugosloveni su bili i ostali „nevidljivi“. Niti su upadali u oči po svojoj spoljašnjosti, a jeli su meso i krompir kao i Nemci. I važe kao dobro integrisani, neki bi rekli i kao asimilovani. „Jugosloveni su se često koncentrisali na uspeh na poslu i da im deca budu dobra u školi. I mnogo energije su ulagali u to da im deca pohađaju dopunsku nastavu na maternjem jeziku“, kaže demohrišćanska političarka Barbara Jon koja je od 1981. do 2003. bila na funkciji poverenice grada Berlina za strance. Jugosloveni se nisu često pleli u politiku, pa čak ni u sindikalne poslove.
Politikom možete da se bavite u Jugoslaviji
Možda je to odraz poruke koju su dobili pre odlaska u inostranstvo. „Nas su sve pozvali na predavanje gde su nam ljudi iz sindikata poručili da smo mi u nemačkoj ambasadori svoje zemlje i da moramo dolično da se ponašamo. Ako želite da se bavite politikom, to možete u Jugoslaviji“, glasila je poruka, kako svedoči Bosiljka Šedlih koja je 1968. došla u Berlin da u fabrici Telefunkena sklapa gramofone. Jer, politička aktivnost u inostranstvu uglavnom se povezivala s aktivnostima „neprijateljske emigracije“.
Socijaldemokrata Juratović nije mogao da se složi ni sa tezom o apolitičnosti i zamera i dalje mnogim iseljenicima to što se još uvek više drže nacionalističkog izazova domovine, nego demokratskih temelja društva u kojem žive. „Meni je nepojmljivo da neko ko trideset, četrdeset godina živi u jednom liberalnom društvu, uživa sva građanska prava, istovremeno to isto osporava ljudima u zemljama iz kojih potiču i okreću se nedemokratskim strankama. Ali to nije samo specifično samo kod Jugoslovena, nego i kod drugih, kod Turaka koji su ovde u Nemačkoj na strani jednog Erdogana“, zaključuje Juratović. Razlika je u iseljenicima koji su u Nemački došli poslednjih godina. Oni su dobrim delom i došli u Nemačku jer s politikom kod kuće više ne žele da imaju ništa.