Daleko je Puerto de la Kruz
21. mart 2020.
Ukrcavanje na voz kod kelnske Katedrale. Ali već na prvom stajalištu sa druge strane Rajne, u Dojcu, iz zvučnika dopire obaveštenje da je voz u kvaru. Nemačka, godine 2014. Ne dešava se često, ali se dešava. Drugi voz nas je ipak dovezao na vreme do aerodroma. Dama na šalteru ne zna da li državljani Srbije imaju bezvizni režim sa Španijom. A imaju. Posle petnaestak minuta i mojoj saputnici je dozvoljeno da se ukrca.
Za mene je to znak da na toj liniji ovakvi pasoši nisu česti.
Letimo iz Kelna skoro četiri sata. Već iznad Španije je sve vidljivo i sa visine od deset kilometara: Spržena zemlja, zeleni pojas uz reke, odblesak kojim nas pozdravlja neki krovni prozor.
Potom beskrajna plava ploha Atlantika. Vežite se, slećemo. Vidimo veliko crno slovo Y urezano u vodu, sa belom krunicom na vrhu golemog ispupčenja. Tenerife.
Ruski na Karibima
Ostrvo ima dva aerodroma, mi slećemo na južni. Na pogrešni, jer nam je cilj Puerto de la Kruz, turistički grad na severu ostrva. Izašavši iz aerodromske zgrade, odmah primećujem da je sunce bliže potiljku nego na severu.
Proučili smo na internetu kako da dođemo do cilja – autobuska stanica pri aerodromu je mirna i nekako palanački simpatična. Prilazi nam oniži čovek, engleski govori sa jakim istočnim naglaskom. Kada sazna odakle smo, nastavlja bez oklevanja na ruskom. Ima putnički kombi, istovario je turiste koji se vraćaju kući i sada neće da vozi prazan za Puerto de la Kruz. Traži samo 10 evra po glavi. Karta je u stvari najmanje 30 evra.
Naš razgovor pokušavaju da dešifruju neki klinci koji su stigli istim avionom, mladić i devojka. Objasnimo im da mogu sa nama. Najpre sumnjičavo gledaju, a onda pobedi nemačka štedljiva duša. Ukrcamo se u kombi.
Puerto de la Kruz je udaljen svega pedesetak kilometara – vazdušnom linijom. Ona je samo teoretska, jer je ono ispupčenje koje sam video iz vazduha vulkan visok više od tri kilometra. Vozićemo se okolo. Kombi po sunčanom vremenu juri obalom, to će trajati sat i po. Privikavam se na misao da sam sada na jednoj ogromnoj vulkanskoj steni usred okeana.
Odavde je do afričkog kopna 288 kilometara. A 1.300 kilometara severnije je matična zemlja – Španija. Topografska pripadnost Africi mi nakon boravka na najvećem kanarskom ostrvu više ne dozvoljava da kažem da nikada nisam bio u Africi. Jesam, samo se tako ne zove.
Hotel na grebenu
Biranje prenoćišta na internetu jeste rizik, ali ovoj ponudi nisam mogao da odolim. Hotel koji je zaseo na liticu iznad grada. Kada smo ušli na recepciju izgledao mi je kao svaki malo bolji hotel na svetu. Proćelavi recepcionar imao je brčiće i izgledao kao naši portiri iz doba samoupravljanja. Mada je bio pomalo nakrivo nasađen, njegov retro imidž mi je bio simpatičan. Ušli smo u lift i pritisnuli dugme za osmi sprat. Lift je krenuo nadole.
Cela strana hotela je bila bukvalno urezana u liticu, tako da su prilaz za automobile i recepcija bili na vrhu, a spratovi sa sobama su se nizali naniže sve do stena u koje je Atlantik besno udarao talasima.
Balkon sa kojeg se vidi okean kako se negde u beskraju ljubi sa nebom. I danonoćni šum koji nikada neću zaboraviti. Možda je bolja reč – hučanje. Atlantik, nazvan po mitskom Atlasu. Tada beležim:
odaću ti šta mi dohukuje brat Prometejev
ove julske večeri dok se ona tušira
na terasi slušam kako talasi glođu crnu lavu
milioni kubika šampanjca u svakom trenu
linija horizonta razdvaja nebesku i
zemaljsku vodu
Atlas refrenski stenje:
ja sam oduvek tu – a ti?
ja sam oduvek tu – a ti?
Ljudi sa „konjskih širina“
Geografske širine između dvadeset petog i trideset petog stepena zovu se još od vremena kada je brodska brzina zavisila od vetra „konjskim širinama“. Na tom području je vetar često bio u zastoju, a očajni mornari su danima gledali mlitava jedra – crknute konje.
Tenerife je ostrvo koje se nalazi na tom području. Istočne plaže su bele jer kada vetar ipak dune – donosi pesak iz Sahare. Ali ovde na severu je tlo crno.
Vulkan Teide, visok 3.718 metara, jeste najviši ostrvski vrh u Atlantiku. Ne treba da čudi što su prastanovnici ostrva, inače u rođačkim odnosima sa severnoafričkim Berberima, na njegov vrh smestili demona Guajotu, te da su smatrali da je on šef pakla zvanog Ečejde.
Starosedeoci su govorili izumrli guanči jezik. U 15. veku je 20.000 ljudi govorilo ovim ostrvskim jezikom koji je srodan severnoafričkim dijalektima, ali u nekim osobenostima ukazuje na misterioznu povezanost sa dravidskim jezicima južne Indije.
Španci su posle osvajanja ostrva sistematski potiskivali lokalne jezičke osobenosti i kulturu, pa se smatra da je već krajem šesnaestog veka taj jezik prestao da živi. Njegovi tragovi su prepoznatljivi u lokalnim toponimima, ličnim imenima, nazivima predmeta.
Grad ruskog maršala
Put od hotela u grad je silaženje. Duž tog puta je niz kafea. Iskušenje je preveliko. Terasice nad vodom i gradom, tiho nestajanje pene u šoljici. Na ostrvu je večno proleće. Navala gostiju iz Evrope najveća je zimi, jer ovdašnja zima liči na njihovo leto. Grad ima tridesetak hiljada stanovnika i turističku infrastrukturu za mnogo više ljudi. Njegova lepota nije u ljudskim građevinama, već u konfiguraciji terena koju je nametnula priroda.
Jedan od najpoznatijih meštana je bio francuskog porekla, španskog državljanstva, a umro je kao podanik ruskog cara. Avgustin de Betankur se rodio 1758. Njegov francuski predak je bio vladar ostrva u 15. veku i kolonizator Žan de Betankur. Avgustin je kao španski oficir završio najviše tehničke škole u Madridu i Parizu. Između Kadiza i Madrida ustanovio je optički telegraf.
Ruski car Aleksandar I ga je iz Pariza poveo za Sankt Peterburg, gde je Avgustin postao maršal i ostavio neizbrisiv trag svojim mostom preko Male Neve. Modernizovao je rusku vojnu industriju. Ali i Isakijevski hram u Sankt Peterburgu, nazvan po pravoslavnom svecu Isakiju Dalmatskom – jer je Petar Veliki rođen na dan kada Ruska pravoslavna crkva slavi tog sveca – verovatno ne bi imao tako veličanstvenu kupolu bez umeća carskog inženjera sa dalekih Kanara, Avgustina de Betankura.
Razmišljam o tom čoveku dok stojim na grebenu iznad njegovog rodnog mesta. Španska sklonost iz šezdesetih – hoteli kao soliteri – danas izgleda kao neprijateljski akt prema crnoj stvrdnutoj magmi i okeanu koji svojim talasima bez prestanka udaraju u nju. Tada je zemljom vladao diktator Franko, koji je u pohod rušenja republike krenuo baš sa ovog ostrva. Brzo odagnam misli o toj aveti. Da je ostrvo imalo svog Betankura ovaj predeo bi izgledao drukčije.
Botanička bašta
Iznad grada se proteže jedna od turističkih atrakcija – botanička bašta. Vegetacija vas podseća da niste u Evropi. Narandžasti, crveni, žuti, beli cvetovi. Drveće čije korenje može čoveku da posluži kao klupa. U ovoj klimi očito uspeva baš sve. Uzalud bi bilo da opisujem latinoameričke kaktuse ili afričko žbunje sa žutim cvetovima. To treba videti.
Od višesatnog druženja sa raskošnom florom čovek dobro ogladni.
Na ulazu u Botaničku baštu, na terasi restorana, naručimo čorbu čiji recept seže u sirotinjsku prošlost ostrva, ali sada je nacionalni ponos: rancho canario. Leblebije, krompir, svinjsko meso, testenina, luk, beli luk, ljuta kobasica. Zvuči kao balkanski recept. I ukus koji od prve kašike podseća na nešto što volite, mada čorbu prvi put probate.
Crna plaža
Za ljude odrasle na Sredozemlju, plaža je skoro uvek povezana sa peskom, šljunkom, pa čak i kamenjem. Paleta boja je između zlatnožute i sive.
Ovo šta upravo gledam jeste – crni pesak. Mnogo crnog peska. Oblaci su sakrili sunce. Taman da ovako beli ne izgorimo. Sednemo nasred crnog peska. Ali se dešava nešto neobjašnjivo. Pesak pod nama je vreo. Naša koža takođe.
Idem da se rashladim. Talasi koji dolaze u susret kupaču spadaju u tešku kategoriju. Jedva se držim na nogama. Ja sam samo solidan amater. Plivanje je ovde za mnogo bolje plivače.
Posle manje od sat vremena povlačimo se u bašticu lepog lokala. Vlasnica je Nemica. Gleda moj rumeni nos i kaže dobronamerno: „Čuvajte se ovdašnjeg sunca. Ono zna da oprlji i kroz oblake. Ekvator je preblizu, nije ovo sredozemno sunce.“
Shvatili smo. Narednih dana smo na ogromnom bazenu izgrađenom uz obalu okeana. Tamo nema iznenađenja. Slušaš divlje talase iza ograde, a kupaš se u glatkoj, mirnoj vodi.
Ulični restorančići nude paelju, sve vrste ribe, tapase. Španska vina za dobro raspoloženje. Po razumnim cenama. Tako očas prođe desetak dana.
I sada, ako me pitate, šta je najlepše što sam video na ostrvu koje su Španci u ime Evrope oteli Africi, onda znam da je to bio trenutak jednog vrelog popodneva, dan uoči povratka. Trotoar ulice prema moru je nadsvodilo meni nepoznato drvo. Njegova krošnja je – narandžasta. A ispod krošnje hoda lepa žena u narandžastoj haljini.
Takvi prizori se pamte celi život.