Da li su Nemci „poraženi“ ili „oslobođeni“?

Kada je sve bilo završeno, jeste zavladala radost, ali još u većoj meri „tupo olakšanje“, piše istoričar Gerhard Brun osvrćući se na osećanja preživelih. Sećanje je nešto vrlo lično. Onaj ko je u maju 1945. kao vojnik nemačkog Vermahta bio sovjetski zarobljenik, ima drukčija sećanja od civila koji je kraj rata dočekao nepovređen. Onaj ko je u istočnoj Pruskoj izgubio svoju domovinu, kraj rata je doživeo kao katastrofu, za razliku od Nemca u američkom egzilu koji se 8. maja 1945. osećao oslobođenim. O osećanjima preživelih logoraša Aušvica – da i ne govorimo.

Dan kraja Drugog svetskog rata u Evropi se tumači na razne načine. Decenijama je „nulti trenutak“ – bar u staroj Saveznoj Republici Nemačkoj – više puta reinterpretiran. Ono što je u ranim posleratnim godinama bilo zajedničko obojim nemačkim državama bio je osećaj da su se u ratu – napatile. U tom vremenu je rođeno i kolektivno sećanje prema kome su nemački zločini bili isključivo delo demona zvanog Hitler i njegovih nacista. Na drugoj strani je bio Nemac kao privatno lice, bezimena individua koja nije znala ništa i ni za šta nije bila kriva. Decenijama ni istočni ni zapadni Nemci nisu mogli da shvate šta se sa njima dešavalo do 1945. i kakva je bila njihova odgovornost za to. Do „uspelog suočavanja sa prošlošću“ je došlo tek mnogo kasnije.

Prvih 20 godina: tuga i srdžba zbog podele Nemačke

Onaj ko želi da razume kako se 20 godina posle rata zvanično govorilo o nacizmu, treba da pročita nekoliko odlomaka iz govora Hajnriha Libkea od 7. maja 1965. Tadašnji predsednik Nemačke u govoru pred Trgovinskom komorom Hamburga nije ni rečju pomenuo masovno ubijanje. U isto vreme, u Frankfurtu su na sudu čitane završne reči tužilaca na suđenju ubicama iz Aušvica.

Osmi maj u prve dve decenije po završetku rata nije bio prisutan u javnom životu Savezne Republike Nemačke. Nije bilo komemoracija žrtvama; naprotiv: često su se čuli izrazi nezadovoljstva zbog podele Nemačke. Političari – pre svega demohrišćani – često su izražavali i svoju privrženost Nemačkom rajhu. U zvaničnom sećanju mnogo važniji su bili 20. jul 1944, kada je grof Fon Štaufenberg pokušao da izvrši atentat na Hitlera, kao i 17. jun 1953, kada su se radnici DDR-a pobunili protiv vlade Jedinstvene socijalističke partije Nemačke (SED). Ti datumi su olakšavali pozitivnu percepciju nemačke tradicije.

Asimetrično sećanje: DDR i SRN

Sasvim drukčije je bilo u bivšem DDR-u. Vlada SED je 8. maj 1945. odmah proglasila za nacionalni praznik kako bi propagirala svoju sliku istorije. Kapitulacija Nemačkog rajha je slavljena kao dan pobede Crvene armije nad fašizmom. Do 1989, kada je srušen Berlinski zid, proslave 8. maja su bile nešto kao vidljivi dokaz tesnih veza sa Sovjetskim savezom i samim tim i dokaz da je se DDR nalazila na strani pobednika. Samim tim nije bilo suočavanja sa sopstvenom odgovornošću za nemačku prošlost. Na nacionalsocijalizam se zvanično gledalo kao na fašizam i to je za rukovodstvo SED bilo zatvoreno poglavlje istorije.

Dok je u SRN značaj 8. maja stalno iznova preispitivan, dan završetka rata je u DDR sve do pada Berlinskog zida bio dan sećanja sa zadatim obrascem. Nije bilo odstupanja od linije povučene „odozgo“. Sasvim drukčije je bilo sa tumačenjima u Zapadnoj Nemačkoj. Tu se menjao odgovor na pitanje: šta taj dan znači za Nemce? Od interpretacije pojma „poraza“ pa do teze o oslobođenju prošlo je doduše, nekoliko decenija.

Pad na kolena u Varšavi: žrtve izbijaju u prvi plan

„Narod koji je ostvario ovakve privredne uspehe, ima pravo da poželi da ne sluša više priče o Aušvicu“, rekao je navodno Franc-Jozef Štraus 1968. Moćni političar Hrišćansko-socijalne unije (CSU) nije nikada pokušao da pravno ospori taj navod, iako nije bio nimalo nežan u ophođenju sa štampom. A u pomenutoj izjavi je primetno fokusiranje na privredni bum u SRN kao izraz potiskivanja i neuviđanja krivice. Na drugom kraju spektra u suočavanju sa istorijom je gest Vilija Branta koji je 7. decembra 1970. u Varšavi klekao pred spomenikom žrtvama nemačke tiranije – i tako bez reči zatražio oproštaj.

To je istorijski gest koji je shvaćen kao „prvo ozbiljno priznanje nemačke krivice“, kaže istoričar Peter Hurelman. Gest simboličan za promenjenu perspektivu, onu koja je počela da se probija 70-ih godina, potiskujući polako staru tezu o porazu. To je perspektiva krivice koja je prisutna i u govoru Valtera Šela iz 1975: trideset godina po završetku rata, šef države je otvoreno priznao odgovornost Nemačke. On je rekao da je u događajima između 1933. i 1945. zakazala čitava jedna generacija.

Četrdeset godina posle

I osamdesete godine su protekle u znaku delimično žestokih političkih sukoba oko pitanja kako treba interpretirati 8. maj. Dotle u sećanju na vreme nacizma nisu bili prisutni ni počinioci ni njihovi saučesnici. To se promenilo na 40-u godišnjicu završetka rata.

Ključni trenutak je predstavljao govor predsednika SRN Riharda fon Vajcekera 8. maja 1985. Tada su mnogi koji su bili inficirani nacističkom ideologijom ili čak bili krivi za zločine, još uvek živeli kao slobodni građani. Za njih je 8. maj i dalje bio dan poraza. Ne i za mladu generaciju. No, Fon Vajceker je bio prvi visoki političar koji je 8. maj nazvao danom oslobođenja od nacističkog režima. A kraj rata je doveo u vezu sa onim što je do njega i dovelo, naime, sa stupanjem Hitlera na vlast 30. januara 1933.

I bivši kancelar Hemut Kol je govorio o „oslobođenju“, ali mediji tome nisu poklanjali preveliku pažnju. Sasvim drukčije je bilo kada je on 40 godina posle kraja rata pokušao da uspostavi nekakvu ravnotežu između pobednika i pobeđenih, između počinilaca i žrtava. Njegov istup sa američkim predsednikom Ronaldom Reganom na vojnom groblju u Bitburgu, gde su bili sahranjeni i esesovci, pretvorio se u medijsko-politički fijasko. Njegov pokušaj da i Nemce predstavi kao žrtve, nije uspeo. Oni se nisu napatili kao Jevreji ili narodi Sovjetskog Saveza.

Sećanje u ujedinjenoj Nemačkoj

Istorija nacionalsocijalizma je već godinama jedna od najbolnijih tema u Nemačkoj. Televizija, novine, izdavačke kuće, zdušno su podsticali suočavanje sa prošlošću – u borbi za čitaoce i gledaoce. Površno gledano, Nemci su tako postali svetski šampioni u tom suočavaju. Najvažnije je da je teza o oslobođenju i dalje na snazi.

Pred toga, počelo je i posmatranje spornog vremena kao istorije privatnih ljudi – u toj perspektivi su Nemci žrtve Hitlerovog vremena. I Nemci su bili proganjani, silovani i bombardovani – tako gledano, moguća je i tendencija ublažavanja suda o njihovoj krivici i odgovornosti. Moguće je i da će „razlika između počinilaca, žrtava i saučesnika početi da se gubi“, kao što je rekao istoričar Norbert Fraj. Dokle god se time ne revidira osnovno značenje 8. maja 1945, to će biti legitimno i ljudski razumljivo. Jer, „nemački poseban put u slobodu“, napisao je filozof Peter Sloterdajk, „prošao je kroz iglene uši poraza.“