Da li je „brabonjak“ kažnjiv?

Paragraf 139 Krivičnog zakonika predviđa kaznu za huškanje naroda. Taj pojam obuhvata više delikata. Između ostalog: podsticanje rasne mržnje, ali i poricanje Holokausta – i ono je kažnjivo. Osnovni zakon (koji u Nemačkoj ima ulogu ustava) doduše štiti slobodu mišljenja, ali ona se u tom slučaju ne poštuje, kako je to Ustavni sud presudio još 1994. godine. Onaj ko poriče Holokaust ne ispoljava nikakvo mišljenje, već tvrdi nešto što je dokazano netačno.

Gauland je na kritike odgovorio da je pogrešno shvaćen. Podsetio da je u istom govoru rekao i: „Da, mi prihvatamo odgovornost za 12 godina“ (nacionalsocijalizma) sa milionima ubijenih Jevreja i žrtava rata. Dodao je da ni u kom slučaju nije hteo da bagatelizuje nacionalsocijalizam. Ulrih Šelenberg, predsednik Advokatskog udruženja, smatra da je Gaulandov iskaz „na granici kažnjivosti“. Ali ne veruje da je dovoljan za presudu zbog huškanja naroda. Šelenberg je za list Rajniše post rekao da je za tako nešto Gaulandov iskaz previše paušalan, te da Gauland isto tako nije rekao ništa konkretno o žrtvama ili nepravdama u vreme nacizma.

Siva zona

Slučaj 89-godišnje desničarske ekstremistkinje Ursule Haverbek primer je za prelaženje granice dozvoljenog. Ona je više puta osuđivana i trenutno je uhapšena, jer je na primer tvrdila da koncentracioni logor u Aušvicu nije služio za uništavanje ljudi, već da je bio samo radni logor.

Advokatkinja iz Jene Kristin Pjetžik u intervjuu za DW govori o „sivoj zoni“ u kojoj se po njenom mišljenju kreće Gauland, ali podseća da odatle „samo mali korak“ vodi u zonu koja je krivičnopravno relevantna. Ona ne veruje „da za ovo Gauland mora biti krivično gonjen, ali da njegova izjava mora biti politički i društveno osuđena, jer ona je već izašla iz okvira onoga što razborit i istorijski obrazovan čovek može da kaže“. On je, prema njenim rečima, „osporio singularitet nacionalsocijalističkog varvarstva, ali to po nemačkom Krivičnom zakoniku nije kažnjivo.“

Ovo nije prvi put da političari AfD krše tabue, ali najčešće izgleda da dobro znaju gde su granice na koje se mora paziti. Kada je šef AfD u Tiringiji Bjern Heke 2017. zatražio „preokretanje kulture sećanja za 180 stepeni“, požalivši se da su Nemci „jedini narod na svetu koji je u srce svoje prestonice ugradio spomenik sramote“, oko toga se digla velika prašina, ali nije bilo krivičnopravnih posledica.

U svetu postoje velike razlike u ophođenju sa huškanjem naroda i posebno negiranjem Holokausta. U zemljama nemačkog govornog područja su to kažnjive stvari, baš kao i u Francuskoj, ali ne i u Holandiji, Španiji ili SAD. Doduše, postoje i drugi zakoni koji na takve slučajeve mogu da se primene, recimo, u SAD je to obaveza nadoknade štete u civilnom pravu.  U zakonima mnogih država, poricanje Holokausta je zabranjeno kao rasizam i klevetanje.

No i među nemačkim pravnicima o tome postoje različita mišljenja. Bivši sudija Ustavnog suda Volfgang Hofman-Rim pre deset godina je rekao: „Da sam ja zakonodavac, za poricanje Holokausta ne bih izricao kazne“ – jer smatra da problem na taj način ne može da se savlada. Po njegovim rečima je politički pametnije da se ostave ventili nego da se stvaraju mučenici. Sa tim se slaže i bivši potpredsednik Saveznog Ustavnog suda Vinfrid Hasemer. On kaže da nije „ljubitelj zakonika koji predviđaju kazne za pogrešno mišljenje.“

Kristin Pjetžik takođe ne smatra da se društveni problemi mogu rešavati krivičnim pravom, ali konstatuje: „Ako neko negira patnje više od šest miliona Jevreja u koncentracionim logorima, onda to mora biti kažnjeno. Tu zakonodavac mora reći: ovo je granica.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android