Crnogorski Dan mrmota
16. april 2018.
Izgleda da postoje tri Crne Gore.
Jedna je zadovoljna onim što ima u džepu i u srcu. Hajde, džep đene-đene. Ali u srcu - Milo. Poklonici ove Crne Gore zanaju da njihova zemlja nije baš Monako, ali biće. Njihova sveta trijada se sastoji od pompeznih pojmova – EU, NATO i euro. Genijalnost njihovog vođe se ogleda u alhemijskom pretvaranju tih uvoznih pojmova u crnogorski patriotizam.
Druga Crna Gora ponovo nikako da dobaci do polovine onih koji izađu na biralište. Praznog su džepa, kažu, neslobodni i tegobnog srca. A u tom srcu sve i svašta – od principa Francuske revolucije preko majora Đurišića do zova majčice Rusije. Kada slušam šta kažu njeni oratori onda Montenegro ispada privatna država jednog opakog i osionog kuma. Samo nikako da ubede birače da se bore protiv opakosti i osionosti, a ne za to da postanu kumovi umesto kuma.
Treća Crna gora (dobra trećina punoletnih građana), ne izlazi na izbore. Oni misle da nije do njih. Time uglavnom održavaju prvu Crnu Goru na vlasti.
Ponekad mi se učini da su Crnogorci zaista pronašli politički vremeplov. On se ničim izazvan uključi za izbore da bi – kao u filmu Dan mrmota – celu zemlju i sve nas koji je s nevericom posmatramo, kroz vremenski vrtlog izbacio u isti dan. Dan kada pobeđuje Milo Đukanović.
Sve tri Crne Gore su kao po kazni zarobljene u tom vremenskom vrtlogu.
Koje su pretpostavke izlaska iz ovog začaranog kruga?
Prva Crna Gora, makar neki njeni delovi, mora dosegnuti tačku iz koje se vidi da ponavljanje istog ne bi predstavljalo pobedničku strategiju već gubitak za Crnu Goru. Ali iza njih lično. Za njihovu decu. To će se desiti kada partijska mašina za zapošljavanje počne uništavati samu sebe. A to će se desiti kada antikorupciona praksa – ne samo floskule koje moćno zvuče – postane preduslov približavanja Briselu. Kada Milo postane smetnja ostvarenju svog evropskog narativa.
Dobrom delu opozicije je preko potrebna, mada je malo verovatna, političko-vrednosna katarza. Hipertrofirani ego pod kojim klecaju nejaka kolena mnogih njenih perjanica mora biti predefinisan kao smetnja, a ne kao vrlina. Koncept crnogorske zapadne budućnosti mora biti socijalan, participativan, prožet vladavinom prava. Verovatno bi samo dosledno građanska Crna Gora u pristupnom procesu dobila jedinstvenu šansu da verodostojno ukaže na raskorak između poevropljene retorike i partokratijske, autoritativne prakse vlasti.
Bojim se da su u pravu bili svi koji su opominjali da predsednički izbori ne mogu biti tek generalna priprema lokalnih. Možda je politika nagrizanja sira i preotimanja jedne po jedne opštine smislena u drugim okolnostima. U Crnoj Gori kao i u većini susednih zemalja, to znači tek preuzimanje praznjikavog lokalnog kazana i rekonfiguraciju oko njega. Veliki kazan je ionako nevidljiv i nedostupan javnoj kontroli. Bez mnogo oštrijeg zakona o oduzimanju imovine čije poreklo nije moguće opravdati funkcionerskim platama i uredno vođenim poslovnim knjigama, bez sudstva koje bi dosledno sprovelo takav zakon i medija koji ne bi ustuknuli pred tajkunskom batinom sve će ostati kako jeste.
Za sada nije na pomolu politička grupacija sa ovakvim vrednosnim rasterom i harizmatičnim liderom čiji bi glas čule sve tri Crne Gore. Za sada su vlast, opozicija i inertna masa predvođena apstinentima jednako zakovani za sedišta vremenske mašine koja će ih, ako se ne pomere s mesta, sigurno vratiti u sledeći Dan mrmota.